Duhovne poruke i pouke

[DeteSvetla6]

Brodska jedra

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dve vreće. Ali teret nisu osećali Jednako. Vreće su im, jedna spreda,a druga straga, visile obešene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čoveka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspesi, sva dobra dela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su iza. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osećajima. Stalno radim na njima. Taj se čovek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čoveka upitali isto. Rekao je: -U vreći spreda nosim moja dobra dela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške...

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam reč dobrota. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih dela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj Snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred. A vreća na leđima ima natpis "loša sećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

Kakva su Vaša jedra?

[DeteSvetla6]

Ljubav

Čovek umire i odlazi na Nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo Pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kašaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga Andjeli odvode u Raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srećni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti?", upitao je Andjele.
"Pa zar ne vidiš?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani zrakom susednu.

"Ovde ljudi hrane jedni druge. Oni su naučili put Ljubavi."

[DeteSvetla6]

владика Николај - ТРЕБА ЛИ СЕ СТРАШИТИ СМРТИ?

http://www.youtube.com/watch?v=JKIGU...eature=related

Не кради државу

http://www.youtube.com/watch?v=f8m9i...eature=related

[DeteSvetla6]

RASTEŠ

Nemoguće je proći kroz život ...
a da ti ne propadne neki posao,
da ne budeš razočaran prijateljstvom,
da nikad ne budeš bolestan ,
da ne osetiš bol ljubavi,
da ti niko u familiji ne umre,
i da nikad ne pogrešiš.

To je cena života.
Ipak, nije važno ono šta se događa,
već kako se reagira.
Ako se prepustiš sakupljanju večno
krvavih rana ,
živet ćeš kao ranjena ptica nesposobna
ponovno poleteti.

Rasteš...
Rasteš kad ne postoji praznina u nadi,
ni oslabljenost volje,
ni gubitak vere.
Rasteš kad prihvatiš stvarnost i
samouvereno je živiš.

Kad prihvatiš svoju sudbinu,
ali imaš volju da učiniš sve kako bi je
promenio.
Rasteš integrirajući ono što je iza tebe,
stvarajući ono što je ispred tebe i
vizualizirati ono što
može biti tvoja budućnost.

Rasteš prebrođujući, poštujući samog sebe i dajući plodove.
Rasteš otvarajući put ostavljanjem tragova za sobom ,
i kad si sposoban integrirati i učiti iz svojih iskustava...
Rasteš sijući korene!

Rasteš postavljajući si ciljeve,
ne obraćajući pažnju na negativne komentare i predrasude.
Kad svojim ponašanjem daješ PRIMER
ne pridajući važnost ismejavanjima i prezirima.
Kad ispunjavaš svoju vokaciju.

Rasteš
osnaživanjem karaktera,
uzvišenog obrazovanjem.
Rasteš iskazujući svoje osećaje...
Rasteš kad
si spreman suočiti se sa ogolelim
granama zime,
berući ruže bez obzira na trnje i
označujući put unatoč prašini koja se diže.
Rasteš kad
si sposoban očvrsnuti na
ostacima iluzija,
i namirisati se otpacima cveća...
I osetiti žareći plamen na ruinama ljubavi.

Rasteš pomažući bližnjima,
upoznajući samog sebe i
dajući životu više nego što primaš.
Rasteš usađujući korijene kako ne bi mogao izmaknuti i pobjeći...
Braneći se kao orao da ne Prestaneš leteti...
Usidrivši se kao sidro i sjajeći kao zvezda.
Dakle...Rasteš

[DeteSvetla6]

SRCE
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni
Možda kada duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniktnuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
Za nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

(Dučić)

[DeteSvetla6]

"Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,
to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju.

Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju.

Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog "dnevnim gradjanskim obrokom".
"Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da, ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo: o odricanju i ravnodušnosti. Kao što se čovek koji je na samrti i koji to zna, ne zanima za sudbinu žene, osim u romanima, on shvata da je čoveku svojstveno da bude sebičan, to jest, očajan."
"U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom." Alber Kami

"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!" Milan Kundera

"Ako ljubav, radost, toplotu i slast ja sam sobom ne nosim - neće mi ih ni drugi dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću drugoga usrećiti ako on stoji predamnom hladan i bez snage."
Johan Volfgang Gete

"Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju."
"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo."
David Albahari
Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik - kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim - koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, 'biti' i nastaviti da budem.
Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas 'biti' i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
Horhe Luis Borhes

Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim... Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.
I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
Ako zaviriš čoveku u dušu, shvatićeš da postoji gomila karakternih osobina, podjednako raspoređenih da se od njih može sastaviti celokupno društvo. Međutim, iz mnogih razloga - odrastanja, druženja, rada i događaja - jedan karakter se ističe i pokazuje čoveka onakvim kakav je zapravo. Mi smo niko, jer po rođenju nemamo izraženu karakternu crtu, ali, opet, mi smo svet, jer tih crta imamo u izobilju.
Ne dozvoli da tuđi duh ovlada tobom. Budi svoj, uvek slobodni elektron koji se kreće, radi i misli. Onda će tvoja glava uvek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne možeš nikad tuđim očima videti ono što vidiš svojim, i ne može tuđe srce osetiti ljubav onako kako to može tvoje.
Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.
Nada je kao Sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom.
Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.
Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.
Inspiracija nikad ne dolazi sama od sebe. Ona jeste u nama, ali je sami ne možemo pokrenuti. Kao što jedan kamen ne može upaliti vatru dok ga drugim kamenom ne udarimo, tako i inspiracija neće doći dok nam neko drugi ne pomogne da tu varnicu stvorimo.
Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.
Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?
Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.
Slaviša Pavlović

[DeteSvetla6]

Lepo je igrati se ali nije lepo lomiti tudje igracke.
DeteSvetla6

[Blue_Knight]

Halil Gibran u svojoj knjizi "Prorok" podario nam je svoje prekrasne misli.
Želim izdvojiti onaj dio koji govori o djeci, mada se to nužno ne odnosi samo na njih.

To bi tako trebalo biti i u svim međuljudskim odnosima.

"Vaša djeca nisu vaša djeca. Ona su sinovi i kćeri žudnje života za samim sobom.
Dolaze kroz vas, ali ne od vas, I premda su s vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne svoje misli, jer oni imaju vlastite misli.
Možete pružiti dom njihovim tijelima, ali ne i njihovim dušama, Jer njihove duše borave u kući budućnosti, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u snovima.
Možete nastojati biti poput njih, ali ne pokušavajte njih učiniti nalik sebi. Jer život se ne kreće unatrag niti se zadržava u prošlosti.
Vi ste lukovi iz kojih vaša djeca poput živih strijela polijeću naprijed. Strijelac vidi metu na putu beskonačnosti i On vas savija svojom moći kako bi Njegove strijele letjele brzo i daleko.
Budite sretni što vas Strijelac savija; Jer kao što voli strijelu koja leti, isto tako voli luk koji miruje."

[simona]

Više valja šaka dobrote nego vreća mudrosti.
Budha

Čovjek je gospodar onih riječi koje nije izgovorio, a rob onih koje je izgovorio.
Arapska poslovica

Što ti ne odgovori razum, pitaj srce.
Vojislav Todorić

Ljepota nije ništa drugo nego osjećanje sreće.
Stendal

[DeteSvetla6]

Budi uvek spreman da govoriš ono što misliš i podao čovek će te izbegavati.

Vilijam Blejk

Znanje i pravda govore, dok neznanje i nepravda urliču.
Artur Graf


Odviše dugotrajna žrtva kadra je napraviti kamen od srca.
Vilijam Jets


Nije dovoljno imati zdrav razum: treba ga znati i primeniti.
Rene Dekart


Imај smеlоsti да budеš rаzumаn.
Imanuel Kant