Duhovne poruke i pouke

[simona]

Iz knjige 'Sai Baba govori o odnosima'

Nježnost

Ako nađeš sebe i kroz to razviješ ljubav, razumijevanje i požrtvovnost i suosjećanje, u tvom srcu nastaje cvijet čudesna mirisa. Taj je cvijet nježnost. Na svijetu ne postoji ništa ljepše, ništa savršenije, ništa raskošnije od toga cvijeta koji niče iz topla, otvorena srca. Taj je cvijet cilj života. Ne postoji nikakav drugi cilj. I taj cvijet je cvijet ženskog razvoja - dar anime.
Kada govorim o cvijetu, ti misliš na nešto nježno, ali slabo. Ali to nije ono na što Ja mislim. Nježnost o kojoj je ovdje riječ je snažna. Sjeti se npr. Sarade, žene velikog Indijskog sveca Ramakrišne Paramahamse. Ona se jedne noći našla u nekom mračnom predjelu i iznenada naišla na grupu razbojnika. To je bila jako opasna situacija za nju. Ali ona je u njima vidjela samo svoje braću i sestre. Svakako da je vidjela kakve ljude ima pred sobom, ta bila je prosvijetljena. Ali njezina su ljubav i njezina nježnost strujale k onom dijelu bića tih ljudi u kojem je prepoznala svoju braću i sestre. Ona je zračila tolikom nježnošću, da su svi bili ganuti njome. Ni jedan od tih inače tako grubih razbojnika nije joj želio ni htio nanijeti bilo kakvo zlo. Štoviše, svatko se trudio da prema njoj pokaže toliko poštovanja koliko je mogao. Svaki pojedini uživao je u njezinoj ljubavi. Kroz tu svoju nježnost, ona je postigla nešto zadivljujuće: ti razbojnici i ubojice, koji su na ljude gledali kao na posjednike novca i vrijednih predmeta, u njoj su također vidjeli posjednicu vrijednosti zbog čega je nisu rado puštali da ode. Ali ovaj put ne zato da bi se obogatili materijalno, nego zato što su došli u doticaj s duhovnom snagom koju do tada nisu poznavali. Saradina nježnost toliko ih je ganula da su ta divlja bića bila obuzeta ljubavlju kakvu do tada još nikada nisu doživjela. Svi su se trudili da Saradi pruže sve moguće kako bi se što bolje osjećala. I svi su joj drugi dan željeli pomoći da dođe kući, iako im je to teško padalo da ostanu bez njezine nazočnosti. Iako su izveli Saradu iz svojeg svijeta i tako izgubili bliski kontakt s njom, ipak su bili sretni jer su mogli učiniti nešto dobra. Saradina ih je nježnost očarala, otvorila odlučna vrata njihovih srca i dovela doticaj sa snagom kakvu nisu poznavali i kakvu nisu smatrali mogućom.
Ma koliko to grubo zvučalo, mnogi se u zapadnim zemljama ponašaju kao ti razbojnici i ubojice. Oni jure za materijalnim dobrima ne brinući se mnogo na čiji račun to čine. I uopće ne vjeruju u snagu nježnosti. Čak ni žene, iako je upravo nježnost njihova posebna snaga. No mnoge su se žene toliko udaljile od onog što je prava srž njihova bića da i ne pomišljaju, a da ne govorimo o tome da bi vjerovale, kako u sebi posjeduju tu nevjerojatnu snagu.
...
Kao žena, trebaš tu snagu otkriti u sebi. Ja kažem: Western life, wasted life, zapadnjački život, uzalud potrošen život. Upravo zato što žene Zapada još jedva, ako uopće, nalaze put do snage njihove nježnosti.
Danas mnogi problemi nastaju zato što muškarci nemaju nikakvih viših ideala i zbog toga najradije misle samo na ugled, moć, novac i na to kako će se usrećiti uvijek novim partnericama. No mnoge žene potiču takvo držanje muškaraca jer im ne prilaze svojom nježnošću. One čak misle da moraju konkurirati svojim muževima, odnosno, ako je potrebno boriti se protiv njih. A koji odnos može opstati na taj način da se partneri neprestano bore jedan protiv drugoga ? Koje se partnerstvo učvršćuje stalnom konkurencijom ? Žena koja se bori protiv muža izgubila je iz vida svoj cilj. Ona se ne bi trebala boriti protiv svog muža, već za svoju nježnost. Ako već razmišlja u borbenim kategorijama, tada bi trebala biti svjesna da joj samo njezina nježnost može omogućiti "pobjedu". Zato što nježnost uključuje oboje, nju i
njezina partnera. Imaj uvijek na umu da nikada, nikada nema pobjede ako jedan protiv drugoga provodi svoju moć. To nikada, nikada ne završava dobro. Postoji samo jedna pobjeda: ako se bori za božanske ideale i tako radi ono što Bog želi. Tada možeš pobijediti, jer time postižeš pobjedu u sebi, jer se boriš za nešto što te izdiže iznad sebe samoga. Ali ako nekoga pobijediš zato da bi mogao živjeti izražavajući svoju moć, to uvijek znači samo to da si odgodio trenutak svog poraza za kasnije. Danas doduše nisi nadvladan, ali bit ćeš to bilo kada u budućnosti. Zašto ? Jer su pobjede moći pobjede ega, a ego koji te danas vodi do pobjede sa sigurnošću će te jednom prigodom pustiti da izgubiš, jer ego je uvijek loš savjetnik, gledajući na duži rok.

Nježnost i borba
To možeš vidjeti i po tome što ego ne drži mnogo do nježnosti. On misli da je nježnost odveć slaba, odveć neznatna. Zbog te zablude ego kad-tad najprije posrne, a zatim padne. Kolike žene – i muškarci ! – to danas doživljavaju ! Oni misle da se u odnosu moraju boriti, da moraju bez obzira na cijenu (izvanredna izreka !) obraniti svoje interese. I što se događa ? Brak se raspada, i oni pate – jer nisu poznavali svoje prave interese. Borba nije nikakva vrijednost sama po sebi. Ali mnogi je tako primjenjuju. Mnogi se brakovi još nisu raspali jedino zato jer se oba partnera vole boriti. Ali prije ili poslije uvijek dolaze do granice na kojoj moraju ili promijeniti način razmišljanja ili razoriti brak.
Istinski interes svakog pojedinog čovjeka nije u tome da se bori, već da voli. Borba nije ništa drugo do pokušaj da se na određenu situaciju utječe tako da bi na kraju ljubav opet mogla teći. Zato borba nije nikada posljednji cilj, već u najboljem slučaju sredstvo pomoću kojega se želi približiti tom cilju. Cilj je nježnost. To je snaga koja stvara i održava odnos. Nježnost je snaga koja izlazi na kraj sa svim teškoćama – često i time što ih uopće ne pušta da nastanu, ili da ne postanu tako velike.
Mnogi muškarci vole kada žene rabe parfeme. Parfem ih inspirira, pušta da sanjare, magično ih privlači. Ono što je na tjelesnoj razini parfem, to je na duševnoj razini nježnost.

[DeteSvetla6]

Smejacu se svetu

Nijedno zivo bice ne moze da se smeje osim coveka. Drvece moze da krvari kad je ranjeno, i zivotinje placu od bola ili gladi, ali ja imam dar smejanja i mogu da ga koristim kad god zazelim. Ubuduce cu negovati obicaj smejanja.

Smejacu se i probava ce mi biti bolja; smejacu se i olaksacu sebi teret; smejacu se i zivot ce mi se produziti, jer je to tajna dugog zivota koju ja sada posedujem.

Smejacu se svetu.

Najvise od svega, smejacu se sebi, jer je covek najsmesniji kad sebe uzima suvise ozbiljno. Nikada necu upasti u tu klopku uma. Jer i ako sam ja najvece cudo prirode, zar nisam ipak samo obicno zrnce koje bacaju vetrovi vremena? Da li ja stvarno znam odakle dolazim i kuda idem? Nece li moja briga za ovaj dan izgledati budalasta za deset godina? Zasto bih dozvolio da me danas uznemiravaju sitni dogadjaji? Sta moze da se do zalaska sunca desi sto ne bi izgledalo beznacajno po reci vekova?

Smejacu se svetu.

A kako da se smejem kad se suocim sa covekom ili delom koje me toliko vredja da mi tera suze na oci ili mami psovke? Vezbacu sebe da izgovaram cetiri reci sve dok one ne postanu navika tako jaka da ce se one javljati u mom umu kada god dobro raspolozenje preti da me napusti. Ove reci, prenosene od davnina, nosice me kroz svaku nevolju i odrzati mi zivot u ravnotezi. Ove cetiri reci jesu: \\\"I to ce proci.\\\"

Smejacu se svetu.

Sve zemaljske stvari ce proci. Kad mi srce oteza od patnje, tesicu se da ce i to proci; kada sam ushicen uspehom, upozoricu sebe da ce i to proci. Kad me davi nemastina, reci cu sebi da ce i to proci; kada me optereti bogatstvo, reci cu sebi da ce i to proci. Da, zacelo, gde je onaj sto je gradio piramide? Zar nije i on pokopan u njenom kamenju? Nece li i piramida jednog dana isto biti zakopana ispod peska? Ako sve stvari prolaze, zasto bih se ja brinuo za danasnji dan?

Smejacu se svetu.

Obojicu ovaj dan smehom, uramicu ovu noc pesmom. Nikada necu raditi da bih bio srecan. Bolje da budem suvise zaposlen da bih imao vremena za tugu. Uzivacu danasnju srecu danas. To nije zrno da se drzi u kutiji. To nije vino da se cuva u flasi. Ona se ne moze sacuvati za sutra. Ona se mora sejati i ubrati istog dana, i ja cu to raditi, od danas pa nadalje.

Smejacu se svetu.

Mojim smehom sve ce stvari biti smanjene na svoju pravu velicinu. Smejacu se svojim neuspesima i oni ce nestati u oblacima novih snova. Smejacu se svojim uspesima i oni ce se skupiti do njihove tacne vrednosti. Smejacu se zlu i ono ce umreti neoprobano. Smejacu se dobroti i ona ce uspevati u izobilju. Svaki dan bice trijumf samo ako moji osmesi izmame osmehe od drugih, a ja to radim iz sebicnosti, jer oni na koje se mrstim jesu oni koji ne kupuju moju robu.

Smejacu se svetu.

Od sada cu liti samo suze od znoja, jer suze od zalosti ili kajanja ili razocarenja nemaju vrednost na trzistu, dok svaki osmeh moze da se zameni za zlato i svaka ljubazna rec, izgovorena iz mog srca, moze da sagradi dvorac.

Nikada necu dozvoliti sebi da postanem tako nestrpljiv, toliko mudar, toliko dostojanstven, toliko mocan, pa da zaboravim kako da se smejem sebi i svom svetu. U ovome cu uvek ostati kao dete, jer jedino mi je kao detetu data sposobnost da gledam navise u nekoga. Nikada necu prerasti svoj krevet.

Smejacu se svetu.

I sve dok mogu da se smejem necu biti siromasan. Ovo je, dakle, jedan od najvecih poklona prirode, ja ga necu traciti. Samo smehom i srecom mogu postati istinski uspesan. Samo uz smeh i srecu mogu da uzivam plodove svoga rada. Da nije tako, bolje bi bilo ne uspeti, jer je sreca vino koje pojacava ukus jelu. Da bih uzivao u uspehu moram imati srecu, a smeh ce biti devojka koja me sluzi.

Bicu srecan.

Bicu uspesan.

"Najveca tajna na svetu" - Og Mandino

[DeteSvetla6]

Recite to pre

On je bio ljudina, jakog glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona se brinula o kući i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudala, te pošla svojim životnim putem... Uobičajena priča.

Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Pošto više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.

Njezin muž je bio zabrinut i odveo ju je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i čuveni specijalisti, ali nisu mogli da pronađu uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: "Hm, hm... "

Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: "Ja bih rekao... da Vaša žena... jednostavno više nema volje da živi."

Čovek nije ništa odgovorio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku; njezina se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim i odlučnim glasom rekao:

"Ti nećeš umreti!"

"Zašto?" upita ona jedva čujnim glasom.

"Zato što mi ti trebaš!"

"A zašto mi to pre nisi rekao?"

Od tog dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro oseća. Lekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lekovi tako brzo izlečili.


Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: "Moja majka, moj sin, moja žena... to već i onako zna". Možda i zna. Ali, da li bi se ti ikad umorio slušajući voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: "Ja sam, želim da ti kažem da te volim." Stisni ruku osobi koju voliš i reci: "Trebaš mi! Volim te, volim, volim te... ".

Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.



Bruno Ferrero, Priče iz pustinje

[DeteSvetla6]

Ko je ovaj čovek?

Mladi mornarički oficir proveo je celu noć držeći za ruku starca koji je umirao. Bio mu je pravi sin u pravo vreme.

Na uglu jedne ulice u njujorškom predgrađu Bruklina stariji čovek srušio se na pešačkom prelazu. Lekari koji se tu odmah stvorili, ustanovili su težak srčani napad i prebacili ga u bolnicu “Kingz kaunti”. Starac je bio u nesvesti, ali kad god bi načas došao sebi, tražio je svoga sina.
Dežurna sestra u šok-sobi našla je u starčevom džepu izgužvano, očigledno bezbroj puta pročitano pismo. Iz njega je saznala da starac ima sina jedinca i nikog drugog od rodbine. Sin je mornarički oficir Martin Džonston, u bazi u državi Severna Karolina.

Službenik bolnice pozvao je kancelariju Crvenog krsta u Bruklinu i preko njih je direktoru Crvenog krsta u Severnoj Karolini poslata molba da se mladi oficir što pre nađe i odmah pošalje u Njujork gde mu umire otac.
Kako se jedinica oficira Džonstona nalazila na manevrima, telefonom nisu uspeli da ga nađu, pa je službenik Crvenog krsta Severne Karoline seo s vozačem u džip da pokušaju na terenu da mu uđu u trag. I našli su ga, obavestili da mu je otac na samrti i da stalno ponavlja njegovo ime i hitno ga odvezli na aerodrom. Oficir je uspeo da se ukrca u poslednji avion koji je tog dana leteo za Njujork. Nadao se da će oca zateći živog.

Mladi oficir je tog istog dana predveče ušao u hol bolnice “Kingz Kaunti”, umoran i užasno uzbuđen. Dežurna sestra ga je uvela u šok-sobu. “Evo vašeg sina”, rekla je starcu. To je morala da ponovi više puta jer je samrtnik bio jedva svestan onoga što se oko njega događa, nešto zbog kritičnog stanja u kome se nalazio, nešto zbog sredstava za smirenje bolova koja su mu davali.

PROSTRUJALA JE LJUBAV
Starac je kao kroz izmaglicu video čoveka u mornaričkoj uniformi koji je stajao kraj njegovog kreveta i s teškom mukom je uspeo da mu pruži ruku. Oficir je nežno uzeo mlitavu bolesnikovu šaku u svoju mladu i snažnu. Iz ruke u ruku prostrujala je ljubav jača od bilo kakvih reči.
Sestra je donela stolicu i oficir je, ne ispuštajući starčevu ruku iz svoje, seo pokraj njegovog uzglavlja.
Noći u bolnici su veoma duge. Cele te beskrajne noći mladi oficir je sedeo u polumračnoj šok-sobi držeći starca za ruku i povremeno mu šapućući reči ohrabrenja. Sestra mu je više puta ponudila da se odmori na slobodnom krevetu, ali on je odbio.
Kad god je dežurna sestra ulazila da pogleda kako je bolesnik, oficir je sedeo na stolici kao kip ne ispuštajući samrtnikovu ruku, nesvestan i njenog prisustva i noćnih bolničkih zvukova. Starac nije govorio ni ječao, samo se čvrsto držao ruke svog sina. Starac je umro pred samo svitanje. Oficir je nežno spustio na njegove grudi ruku koju je stezao cele noći i izašao da obavesti sestru.


POGREŠAN DOSIJE
Kada se sestra vratila u svoju sobu, oficir je bio tamo. Dok mu je izjavljivala saučešće, on ju je prekinuo.
- Ko je taj čovek? – upitao je.
- Pa vaš otac – odgovorila je zaprepašćena sestra.
- Nije. Sinoć sam ga video prvi put u životu.
- Ali, zašto to niste rekli čim smo vas uveli kod njega?
- Odmah sam video da je posredi greška, ali sam osetio da mu je potreban sin, a njegovog sina nije bilo tu. Shvatio sam da on nije u stanju da razazna da li sam ja njegov sin i rešio sam da ostanem. Bio sam mu neophodan.

Oficir je salutirao i napustio bolnicu.
Dva dana kasnije stigla je iz Mornaričke baze u Severnoj Karolini poruka kojom je Crveni krst iz Bruklina obavešten da je pravi sin pokojnika krenuo za Njujork da bi prisustvovao očevoj sahrani.
Ispostavilo se da u toj mornaričkoj bazi postoje dva oficira istog imena i prezimena i sličnog vojničkog broja. Neko je izvukao pogrešan dosije i tako je došlo do zabune.
Ali, pogrešan marinac bio je pravi sin u pravom trenutku. I pokazao je da postoje humani ljudi kojima nije svejedno šta se dešava sa njihovim bližnjima.

Objavljeno u časopisu Politikin zabavnik, 5. 7. 1991. godine

[Blue_Knight]

DOBRIM ŽELJAMA OKRUŽEN

Jedan od srca darovan cvijet pripovjeda
priču o komadiću neba na zemlji gdje ljudi
cvatu jedni za druge- kao cvijeće.

Ispuni svoju glavu nadom, srce mirom a
usta smijehom, i sve će ponovno biti dobro.

Cvijet treba sunca da postane cvijetom.
Čovjek treba ljubavi da postane čovjekom.

Ljubav je jedini ključ koji odgovara vratima
raja.

Želim ti plodove Duha: Radost i Mir, Dobrotu i Strpljivost, Srdačnost i Povjerenje, Ljubav i Vjernost.

Iz tog Duha izrasta novi svijet.
U tom duhu sve postaje novo.

Phill Bosmans

[DeteSvetla6]

Ovaj pas je rođen 24.12.2002. godine.
Rođen je sa 2 noge.


Kada je rođen, naravno, nije mogao hodati, čak ga ni njegova majka nije želela.
Njegov prvi vlasnik isto tako nije mislio da bi mogao preživeti, i on je razmišljao da ga da uspavati.
Ali je onda, njegova sadašnja vlasnica, Jude Stringfellow, ponudila se da bi se htela brinuti o njemu.
Ona je bila odlučna učiti i trenirati ovog malog psića i pomoći mu da počne hodati sam.
Nazvala ga je Faith (Vera).

U početku, psića je stavljala na dasku za surfing kako bi osetio pokret.
Kasnije je koristila kikiriki maslac na kašici kao mamac i nagradu za stajanje i skakanje okolo. Čak i drugi psi kod kuće hrabrili su ga da hoda.
Iznenađujuće, već nakon 6 meseci, kao čudo, psić je naučio držati ravnotežu na svojim stražnjim nogama, i skakati da se pokrene napred...
Nakon istrajnog vežbanja na snegu, naučio je hodati kao ljudsko biće.

Psić Faith sada voli hodati okolo.
Bez obzira gde ide, privlači ljude ka sebi.



Brzo je postao poznat na međunarodnoj sceni i pojavio se u raznim novinama i TV emisijama
Tu je sada knjiga pod naslovom 'S malo vere' koja je objavljena o njemu. Bio je čak kandidat da se pojavi u jednom od filmova o Harryju Potteru


Njegova sadašnja vlasnica Jude Stringfellew odrekla se svog posla nastavnice i planira da psića odvede po celom svetu kako bi prenosila svim ljudima poruku da čak i ako nema savršeno telo, pojedinac može imati savršenu dušu.


U životu će uvek postojati nepoželjne stvari i okolnosti. Da bi se osećali bolje potrebno je samo gledati na život iz drugog smera.
Nadam se da ova poruka donosi sveže i nove načine razmišljanja svima i da će podstaknuti svakoga da ceni i bude zahvalan za svaki lep dan.
Upamtite Vera je stalna demonstracija snage i čudo života!

[DeteSvetla6]

Podrška i požrtvovanje

Nežno mlado stablo vrtlar je vezao uz jak jasenov kolac da ga podržava i omogući mu ispravan rast.
Kad je vetar pozivao na ples, mlado mu se stablo pridruživalo sa sve obilnijom krošnjom, vičući kocu:
"Pusti me, molim te, zašto me tako čvrsto držiš? Vidiš kako drugi slobodno plešu, zašto ti mene toliko sputavaš?"
"Slomićeš se", ponavljao je čvrsti jasenov kolac. "Ili bi se moglo nagnuti na jednu stranu i pogrbljeno, nakrivo narasti!"
"Ti si stari zavidnik, pusti me kad ti kažem!"
Mlado se stablo izvijalo svom snagom, no stari ga je kolac pridržavao sve čvršće i upornije.
Jedne su letnje večeri munje i grmljavina, praćeni pljuskovima grada, celom kraju najavljivali strašnu oluju.
Zahvaćeno mahnitim udarima vetra, mlado je stablo škripalo pri svakom pokretu, a krošnja se na trenutak povijala do zemlje. Činilo se da će ga vetar iščupati zajedno s korenom.
"Gotovo je", pomisli mlado stablo.
"Ne daj se sinko!" dovikivao je stari kolac, prikupljajući svu unutrašnju čvrstinu i uspešno odolevajući buri. Bila je to duga, mučna i iscrpljujuća borba. Mlado je stablo na kraju ipak spašeno. Stari jasenov kolac je, nažalost, pao prepolovljen.
Mlado je stablo konačno shvatilo, te počelo plakati.
"Nemoj me ostaviti! Još mi trebaš!"
No, odgovora nije bilo.
Komad koca (donja polovina) ostao je vezan uz mlado stablovo šiblje, kao u poslednjem zagrljaju.
Prolaznici danas s divljenjem posmatraju snažno stablo koje, u vreme jakih bura, kao da nežno podržava stari komad osušenog koca.

Bruno Ferrero

[DeteSvetla6]

„Najlepša stvar koju možemo iskusiti je misterija; ona je izvor sve istinske umetnosti i znanosti. Onome, kome je ova emocija strana, koji više ne može zastati da bi se čudio i ushićen stajati sa strahopoštovanjem, isto je kao da je mrtav; njegove oči su zatvorene“
Albert Einstein

[DeteSvetla6]

"Conspiracism is a disaster for progressive people because it leads them into cynicism, convoluted thinking, and a tendency to feel it is hopeless even as they denounce the alleged conspirators." - G. William Domhoff

[Cameleon]

Originally Posted by DeteSvetla6

Ovaj pas je rođen 24.12.2002. godine.
Rođen je sa 2 noge.


Kada je rođen, naravno, nije mogao hodati, čak ga ni njegova majka nije želela.
Njegov prvi vlasnik isto tako nije mislio da bi mogao preživeti, i on je razmišljao da ga da uspavati.
Ali je onda, njegova sadašnja vlasnica, Jude Stringfellow, ponudila se da bi se htela brinuti o njemu.
Ona je bila odlučna učiti i trenirati ovog malog psića i pomoći mu da počne hodati sam.
Nazvala ga je Faith (Vera).

U početku, psića je stavljala na dasku za surfing kako bi osetio pokret.
Kasnije je koristila kikiriki maslac na kašici kao mamac i nagradu za stajanje i skakanje okolo. Čak i drugi psi kod kuće hrabrili su ga da hoda.
Iznenađujuće, već nakon 6 meseci, kao čudo, psić je naučio držati ravnotežu na svojim stražnjim nogama, i skakati da se pokrene napred...
Nakon istrajnog vežbanja na snegu, naučio je hodati kao ljudsko biće.

Psić Faith sada voli hodati okolo.
Bez obzira gde ide, privlači ljude ka sebi.



Brzo je postao poznat na međunarodnoj sceni i pojavio se u raznim novinama i TV emisijama
Tu je sada knjiga pod naslovom 'S malo vere' koja je objavljena o njemu. Bio je čak kandidat da se pojavi u jednom od filmova o Harryju Potteru


Njegova sadašnja vlasnica Jude Stringfellew odrekla se svog posla nastavnice i planira da psića odvede po celom svetu kako bi prenosila svim ljudima poruku da čak i ako nema savršeno telo, pojedinac može imati savršenu dušu.


U životu će uvek postojati nepoželjne stvari i okolnosti. Da bi se osećali bolje potrebno je samo gledati na život iz drugog smera.
Nadam se da ova poruka donosi sveže i nove načine razmišljanja svima i da će podstaknuti svakoga da ceni i bude zahvalan za svaki lep dan.
Upamtite Vera je stalna demonstracija snage i čudo života!

Ljubav...moja