Sloboda

[Jesam]

Originally Posted by LIK

Um razumije tj. vidi smisao, ako si ih razumjela tada ih nisi shvatila

Da! To je to!

Mislim, inače nisam baš mutava i znam se izražavati - ali problemi nastaju baš u ovom segmentu duhovnog uvida.

Zato mi je najteže kad me netko nešto pita s tog područja jer krenem bljezgariti ...

(ili, kako bi Uoo rekao: gledam i slušam sebe kako bljezgarim i ne mogu se načuditi - noćna mora!)

Zato je tišina jedini put - jer ono što si spoznao nema šanse da nekom izravno preneseš.

[Eorlan]

Originally Posted by lucy

Cam, srećo, ova razmjena bi bila kvalitetnija da sam odmah skužila da si to ti i što ti je točno motivacija.

Trebala sam se nešto zapitati? Auč, ošo voz.

Hahaha, super mi je tvoj smisao za humor!

No, ovaj film smo odgledali prošlo proljeće, pa lightly smara...

Jel ja to channelam nekog, a da ne znam da se to događa?

Pa pitaš se neprestano, da smo vidljivi u obliku naših mentalnih procesa izgledali bi poput oblačića upitnika Šala, ne trebaš ništa što se već ne dešava. Just enjoy the show

Prošlo proljeće sam ako se ne varam vegetirao pred računalom u potrazi za zlim zmajevima koje treba ubiti

[Jesam]

Ne bih nikad rekla da je Eorlan = Cham.

Ni po čemu nisu slični. I potpuno se drugačije izražavaju.

[Uoo]

[simona]

...

U knjizi „Zašto rađati decu?: Etička debata“ (MIT Press), Kristin Overol pokušava da na ovu odluku primeni striktno moralnu analizu. Overol, koja predaje filozofiju na Kraljičinom univerztetu u Ontariju, odbacuje ideju da je rađanje „prirodno“ pa da zbog toga ne zahteva opravdanje. „Ima toliko nagona u našoj biološkoj prirodi kojima ipak odlučujemo da se odupremo“, primećuje ona. Ako ćemo imati decu, trebalo bi da znamo razlog.

Naravno, ljudi navode različite razloge za rađanje dece, i Overol ih razmatra jedan po jedan. Uzmimo tvrdnju da se dete rađa zbog samog deteta. To je naizgled samorazumljivo. Na kraju, dete lišeno mogućnosti da se rodi, pomoću neke „nolovske“ metode, gubi sve. Ono ne može da doživi nijedno zadovoljstvo koje život nudi – lizanje sladoleda, na primer, ili vožnju bicikla ili, za naprednije roditelje, seks.

Overol odbacuje ovaj argument po dve osnove. Pre svega, nepostojeći ljudi nemaju moralna gledišta. (Ima beskonačno mnogo nepostojećih ljudi, i niko ne primećuje da se oni žale, zar ne?) Drugo, kada jednom prihvatite da treba da rodite dete kako biste uvećali ukupnu radost sveta, kako da znate kada treba prestati? Recimo da jedno dete koje liže sladoled predstavlja x količinu dodatnog zadovoljstva. U tom slučaju, dvoje dece predstavljaju 2x, četvoro dece 4x itd. Porodica sa osmoro dece možda može da priušti kupovinu sladoleda dvostruko ređe nego porodica sa četvoro dece. A gledano iz strogo utilitarističke perspektive, situacija bi bila još bolja ako roditelji samo nastave da ispumpavaju decu. Ako generalizujemo ovaj proces, svet bi se punio sa sve više i više ljudi koji vode sve lošije živote, sve dok se na kraju zadovoljstvo svakog pojedinca ne približi nuli. Ovaj reductio ad absurdum prvi je opisao britanski filozof Derek Parfit: u akademskim krugovima to je poznato kao Odvratni zaključak.

Overol smatra da je većina drugih čestih opravdanja, filozofski gledano, na sličan način neodrživa. Neki ljudi obrazlažu odluku da imaju decu time što tako produžavaju porodično stablo ili genetsku liniju. Ali „da li je bilo čiji biološki sastav toliko dragocen da se mora nastaviti?“ pita Overol. Drugi kažu da građanin ima dužnost prema društvu da ga obnavlja. Takva obaveza, negoduje Overol, „napravila bi od žena reproduktivne kmetove“.

Neki drugi tvrde da bi ljudi trebalo da rađaju decu kako bi imali nekog da o njima brine kad ostare. „Svako ko rađa decu zbog finansijske pomoći koju će mu ona navodno pružiti“, piše Overol, „verovatno je naivan.“

Na kraju, mnogi kao razlog navode to što će ih roditeljstvo usrećiti. Ovde im dokazi, nažalost, ne idu u prilog. Istraživanja pokazuju da ljudi sa decom nisu ništa zadovoljniji svojim životom od ljudi bez dece. Štaviše, suprotni tas malo preteže: roditelji su manje srećni. U čuvenoj studiji objavljenoj 2004. u časopisu Science, nobelovac i psiholog Danijel Kaneman zamolio je devet stotina žena da rangiraju svoja doživljaje iz prethodnog dana. Žene su ocenile vreme koje su provele brinući se o deci kao manje prijatno od kupovine, jela, vežbanja, gledanja televizije, spremanja hrane i telefonskih razgovora. Jedna od malolobrojnih aktivnosti koje su ove žene smatrale manje prijatnim od brige o deci jesu kućni poslovi, to jest, sređivanje stana za decom.

Ali ništa od toga nije važno. Reprodukcija zbog interesa roditelja etički je neprihvatljiva. „Imati dete kako biste pomogli sebi predstavlja moralnu grešku“, piše Overol.

Dejvid Benatar, profesor na Univerzitetu u Kejptaunu, takođe se okreće filozofiji želeći da odredi idealnu veličinu porodice. Odgovor daje u naslovu svoje knjige „Bolje je uopšte se ne roditi: Šteta od dolaska na svet“ (Oxford). Knjiga je posvećena njegovim roditeljima, „iako su me doneli na svet“, i braći „čije je postojanje, iako po njih štetno, od velike koristi nama ostalima“. (Zanimljvo je zamišljati kako izgledaju porodična okupljanja Benatarovih.)

Benatarov zaključak temelji se na ključnoj ali, po njegovom mišljenju, nedovoljno prepoznatoj asimetriji. Zamislite dva para, A i B. A su mladi, zdravi i bogati. Kad bi imali dece, mogli bi da im pruže sve najbolje – školu, odeću, elektronske igračke. Čak i pored toga, ne bismo rekli da par A ima moralnu obavezu da se reprodukuje.

B su isto tako mladi i bogati. Ali pate od genetskog poremećaja, i kad bi imali dete, to dete bi strahovito patilo. Onda bismo rekli, prateći Benatarovu logiku, da par B ima etičku obavezu da ne rađa decu.

Slučaj parova A i B pokazuje da zadovoljstvo i bol shvatamo različito. Zadovoljstvo koje propuštaju nepostojeća deca ne smatra se štetom. Međutim, izbegnuta patnja smatra se dobrom, čak iako je subjekat nepostojeći.

A ono što važi za parove A i B u principu važi za sve. Čak i najbolji od svih mogućih života sastoji se od kombinacije zadovoljstva i bola. Da zadovoljstva nema – to jest, da život nikada nije ni započet – niko ne bi bio na gubitku. Ali svet jeste na gubitku zbog patnje koja je u njega nepotrebno uneta.

„Jedna od implikacija mog argumenta jeste da je život pun lepih stvari i začinjen čak i najmanjom količinom ružnih – život potpunog blaženstva umrljan samo bolom jednog uboda igle – gori nego da uopšte nema života“, piše Benatar.

On priznaje da će mnogi čitaoci teško prihvatiti toliko „duboko uznemiravajuću tvrdnju“. Oni će reći da svoje postojanje smatraju blagoslovom, kao i postojanje svoje dece. Ali samo se zavaravaju. Nije ni čudo. Svako ko danas živi potomak je dugog niza ljudi koji su se reprodukovali. Evolucija tako naginje ka nekoj vrsti genetički upisanog optimizma. „Veća je verovatnoća da će se ljudi kod kojih postoji vera u reprodukciju razmnožavati i proslediti narednoj generaciji one odlike koji osobu približavaju takvim uverenjima“, primećuje Benatar.

Shvaćena ozbiljno, Benatarova logika vodi do nečega što bismo mogli nazvati konkluzivnim zaključkom. Kad bismo svi uvideli štetu koju izazivamo rađanjem dece i kad bismo je zaustavili, kroz stotinak godina svetska populacija bi bila svedena na nulu. Za Benatara, takav ishod treba priželjkivati. „Ljudi imaju nesrećnu odliku da su najdestruktivnija i najštetnija vrsta na zemlji“, piše on, „Količina patnje na svetu bila bi radikalno smanjena kad nas više ne bi bilo“. Kulture osetljivije na tragične dimenzije postojanja odavno su otkrile ovu istinu. Benatarov naslov poziva se na Sofoklovog „Edipa na Kolonu“, gde hor primećuje:

Najbolje je ne roditi se,
ali kad jednom dođeš na ovaj svet,
što pre se vrati tamo odakle si došao.

Takođe aludira na staru jevrejsku izreku: „Život je toliko strašan, da je bolje uopšte se ne roditi. Ko ima sreće? Niti jedan u sto hiljada.“

Kao Overol i Benatar, Brajan Kaplan smatra da ljudi treba ozbiljnije da razmišljaju o odluci da imaju decu. I Kaplan se oslanja na jednu akademsku disciplinu – u ovom slučaju na ekonomiju. Rezultat je knjiga „Sebični razlozi za rađanje više dece: Zašto se sjajni roditelji manje opterećuju i više zabavljaju nego što mislite“ (Basic).

Prema Kaplanu, profesoru sa Univerziteta Džordž Mejson, glavna greška roditelja (ili budućih roditelja) je to što precenjuju sadašnjost. Ovo je česta greška. Radnici sa dvadeset i nešto ili trideset i nešto godina ne štede dovoljno za penziju jer im se čini da je to vreme daleko. Onda napune šezdeset, i odjednom se kaju što su toliko trošili na džipove i plazma televizore, a nisu ulagali u penzioni fond.

Parovi, smatra on, moraju da razmišljaju ne samo koliko dece žele sada, kad imaju preča posla od podgrevanja hrane za bebe, nego koliko će im dece biti potrebno kad budu stari i usamljeni. Kaplan preporučuje „pravilo proseka“: „Recimo da imate trideset godina. Sebično govoreći, zaključujete da je naprijatniji broj dece u tridesetim godinama jedno. U četrdesetim, vaš optimalni broj dece će porasti na dvoje – imaćete više slobodnog vremena dok se deca polako osamostaljuju. Dok budete u pedesetim godinama, sva vaša deca biće zauzeta svojim životom. U ovoj fazi, zar ne bi bilo dobro da imate četvoro dece koja će vas povremeno obilaziti? Na kraju, kad prevalite šezdesetu i počnete da se pripremate za penziju, imaćete dovoljno slobodnog vremena da se posvetite unucima. Sa petoro dece, šanse da ćete imati unuke su sasvim dobre.“

Kaplan u ovom slučaju izvodi zaključak da je „najbolje imati troje dece“.

Iako ovaj broj može da varira od porodice do porodice, ista kalkulacija, tvrdi Kaplan, primenjiva je svuda. Deca gnjave kad su mala. Treba im puno pažnje upravo u vreme kad roditelji grade svoju karijeru. Kao rezultat toga, većina ljudi prestaje da rađa decu pre nego što dođe do broja koji bi im, dugoročno gledano, bio u najvećem interesu. „Tipični roditeljski porivi u kombinaciji sa razvijenom dalekovidošću nalažu više dece od tipičnih roditeljskih poriva u kombinaciji sa umerenom dalekovidošću“, piše Kaplan. (Nažalost, on ne objašnjava šta bi roditelji trebalo da rade ako im idealan broj dece nije okrugao.)

Kaplan priznaje da nekome možda ne bi odgovaralo da ima više dece ako već nema dovoljno vremena i resursa. Zar nije bolje omogućiti pristojno vaspitanje za jedno ili dvoje dece nego loše za troje ili četvoro? Tu je dobra vest, prema Kaplanu, sledeća: nije važno. On navodi razne studije o blizancima i usvojenoj deci, koje pokazuju da genetika ubedljivo potiskuje odgoj u svemu, od zdravlja i inteligencije do šansi da će dete kad odraste završiti u zatvoru. Nema potrebe da pazite koliko vaše dete jede pomfrit, ili da ga vozite na časove muzike, ili da ga vaspitavate da izbegava sukobe sa zakonom. Dokle god ga „ne držite zaključanog“, biće okej. Ili neće, već kako se zalomi.

Roditelji koji shvate koliko je njihov trud beznačajan manje će se naprezati. Ovo bi, praktično, trebalo da smanji troškove rađanja, i po logici tržišta, da poveća primamljivost. „Ako su deca proizvod, potrošačka logika još uvek važi: kupujte više dok cene padaju“, piše Kaplan. U najmanju ruku, dodatna deca će na svet doneti više potrošača i više radnika: „Mnogi misle da nema više mesta za nekvalifikovane radnike u razvijenoj ekonomiji budućnosti, ali neko mora da radi te poslove.“

Benatarovi saveti, ako se usvoje, doveli bi do izumiranja ljudskog roda. Kaplanovi vode u suprotnom pravcu: ka beskonačnom rastu populacije. On tvrdi da je ovo jedna od prednosti njegovog plana: „Veći broj ljudi znači više ideja, koje omogućavaju progres“. U svetu punom veselih predviđanja, ovo verovatno predstavlja najoptimističniju, ili ako hoćete, najskandalozniju tvrdnju.

U „Plodovima filozofije“, Nolton se služio osnovnim matematičkim operacijama da prikaže problem konstantnog rasta populacije. Zamišljao je šta bi se desilo kad bi broj stanovnika na zemlji – u to vreme oko milijardu – nastavio da raste „bez kontrole“. Do devetsto tridesetih dostigao bi osam milijardi. Jedan vek kasnije, dostigao bi šezdeset četiri milijarde.

Očekuje se da će svetska populacija dostići osam milijardi do 2025, to jest oko 95 godina kasnije nego što je Nolton predviđao. Niko normalan ne misli da bi taj broj mogao da dostigne 64 milijarde bez zastrašujućih posledica, osim možda nekolicine ekonomista.

Odluka da li imati dete, ili još jedno dete, možda izgleda kao lična – odluka o tome koliko pelena hoćete da promenite kratkoročno ili koliko ćete rođendanskih čestitki kasnije dobijati. Ali posmatrati ovu odluku samo iz takve perspektive znači, kao što Kaplan ističe u naslovu svoje knjige, biti sebičan. Šta god mislili o zaključcima koje izvode Overol i Benatar, teško je ne složiti se sa njima da je odluka o rađanju deteta etička. Kada određujemo veličinu svoje porodice, svako od nas zapravo skromno doprinosi izgledu budućeg sveta. I to ne radimo samo za sebe i svoju decu, nego i za decu svih ostalih.


Elizabeth Kolbert, The New Yorker, 09.04.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.01.2013.

[chameleon]

Mogu samo ponoviti da je "sloboda" besmislena ideja. Toliko je besmislena kao da sad idemo govoriti o rsđvkrei9 dfi pijodfeg, a oieoijboi, hmo, ksie! Hvuši? Ketrvxe, emae, osztbu...isci.
Kesdsert e it3ta ca feor!
Hnepzed.

Asbeho.

[chameleon]

[fantazy]

Originally Posted by chameleon

Mogu samo ponoviti da je "sloboda" besmislena ideja. Toliko je besmislena kao da sad idemo govoriti o rsđvkrei9 dfi pijodfeg, a oieoijboi, hmo, ksie! Hvuši? Ketrvxe, emae, osztbu...isci.
Kesdsert e it3ta ca feor!
Hnepzed.

Asbeho.

različite percepcije pa i različiti stavovi

[Monte Christo]

sloboda je identična žudnji za istinom i pravim znanjem.
o slobodi nekog čina ili emocije može bit govora jedino ako postoji svijest o poticaju i onom što je dovelo do toga.
nikakvo odsustvo želja i asketizam ne donosi slobodu već samo boja zidove zatvora.

[frust]

Sloboda je jedino što postoji.Mogućnost da se bude zarobljen je takođe deo slobode.