Tweet
Kako poceti... kada postujem po forumima imam nekakav osecaj kao da drzim govor. Ne znam da li sam na pravom mestu, guglovao malo i naisao na ovaj forum. Svejedno iznecu svoj problem. Mislim da je ovo jedini nacin.
Imam psihickih problema (zar nemamo svi?), gadno se osecam i mislim da mi pomoci nema, iz razloga sto verujem (znam) da jednim delom vuku genetske korene, a drugim deo moje licnosti. Mozda i gresim, da samo dovoljno pametan verovatno bih bio u stanju da pomognem sam sebi, ili jesam ali to nije dovoljno da bih pomogao sam sebi. Voleo bih da budem kratak ali ne umem. U srzi mi je da sa problemima ma kakve prirode bili izlazim u susret tako sto zalazim dublje, trazim uzroke, koren...odlazim predaleko time. Toliko predaleko da jos uvek nisam nikoga upoznao ko bi mogao da me razume.
Da pojednostavim i iznesem cinjenice. Nisam zadovoljan zivotom. Nikada nisam bukvalno. Ne vidim smisao zivotu. Biti dobar, biti los, bogat, siromasan... sve ima svoje dobre i lose strane, kako znati da li sam postupio ispravno? Da, u svemu trazim ispravnost, uzrok, definiciju...isuvise komplikujem zivot. Ja u to ne verujem...mislim da sam samo realan, i da stvari oko sebe vidim onakvim kakve jesu (a uzasne su). Previse razmisljam, a premalo govorim...sve manje govorim sa prijateljima,porodicom,devojkom...volim da sam sam u tisini i da razmisljam. To vec dugo traje. Takodje u poslednjih par godina nema dana da ne provedem na racunaru bar 4-5 sata. Cak i kada nemam volje trazim ralog da sednem za isti i tako odlutam mislima da mi prodje dan. Nisam lenja osoba. Samo... ne znam ni ja. Ne zelim da mi budem srecan. Prestao sam da zelim da se provodim, prestao sam da zelim da budem srecan. Ne zelim da budem srecan, kao i ljubav i mnoge druge stvari, jednostavno ne zelim. Sreca je sebicna po svojoj prirodi. Sreca je iluzija i cini coveku da zaboravi lekcije iz vremena kada je bio tuzan ili kada mu je bilo lose. Dok ljubav...nekada sam verovao u istu. Nisam razocaran ili sta sl. samo se osecam prezrelim da verujem u takve stvari i umisljam. Ljubav prema partneru definisem na 2 vrste. Zaljubljenost koja se gradi na uverenju (iluziji), i ona koja nastaje kroz postovanje,razumevanjei naviku. Ja sam se nakako opredelio za ovu drugu jer u prvu ne verujem sto je neophodno. Sada sebe ne pronalazim srecnim jer osecam da znam zasto je to tako, i ne vidim smisao sreci. Svaki covek je jedan sklop. Plusevi i minusi, ne postoje prazna polja. Po prirodi sam stroga osoba...ne volim da budem takav, isto kao sto ne volim ni da budem preblag. Verujem u princip da treba sebe prilagodjavati situaciji. Ako smatram da sam prema nekome bio preblag i da je ista osoba to iskoristila umem da budem jako gadan. Ne retko budem i prilici da se fizicki obracunavam. Ne volim da me prave budalom, ma da mi ne smeta kada neko misli da uspeva u tome. Ne trpim nepravdu...to me citavog zivota prati i grize. Taj osecaj za istu.
Imam 22 godine, osecam se kao crna ovca familije. Imam bracu,porodicu... primitivni su i tupavi. Niko od njih me zaista ne poznaje kao osobu. Najteze mi u zivotu pada to sto nemam sa kome da ispricam sve ovo sto sada vama pisem, a i kada budem u situaciji da mogu sa nekome ovo da podelim obicno ne cujem nista pametno ili kriticno. Samo po neki glupi nepotrebni komentar.
Verujem da sam kao posledica takvog okruzenja citav zivot bio dvolican, ili ipak bio nesto sto nisam. Kako da znam ko sam ja?
S'jedne strane postoje stvari koje volim i zelim da radim jer me cine srecnim. Takvog sebe smatram sebicnim i primitivnim, jer tada i jesam. Citavu mladost sam proveo opijajuci se sa prijateljima uz narodnu muziku i igrajuci po stolovima, uz sabane sinane i dr. koji ili pevaju o seksu ili o tome kako je biti alkoholicar i kafanski covek prava stvar. Ne mogu da verujem da sam nedavno slusao ovakve stvari (i sada ponekad nesto od toga) i imao takav ideal da je to zivot koji vredi.
Dok ona druga strana mi govori da je to primitivno, iluzija koja ljude kvari i onemogucava da razmisljaju svojom glavom, nego pustaju da ih vodi osecaj. Trebam li da pustim da me u zivotu vodi osecaj? Da ne razmisljam glavom, da cinim ono sto jednostavno zelim...? U takvim okolnostima sam bezobziran i alkoholicar, zar to nije ruzno? kako da nateram sebe da zelim nesto sto smatram ispravnim? Jer ono sto me cini srecnim nije ispravno, da ne iznosim detalje, jednostavno nije.
Trudim se da razmisljam racionalno...poceo je da se gasi taj oblik primitivnih zelja u meni. Nemam vise volje za takvu vrstu druzenja i zabave. Medjutim sada...postao sam jako dosadan,ne zabavan i nepodnosljiv. Premalo govorim... dosadni su mi svi. Nista korisno u zivotu od prijatelja nisam naucio. Svi razgovori se svode na prepricavanje dozivljaja,viceva,sala i sl. Nista korisno, a vise mi nije ni zabavno. U zivotu nisam uspeo ni jednog prijatelja da steknem. Ne umem da stvaram prijateljstva, i ostavljam jako los prvi utisak. Osecam se kao namcor. Mozda zvucim kao kreten, ja se samo trudim da prestavim sebe i svet u kome zivim sto realnije u slucaju da ako neko bude ovo citao mogao jasno da razume. Postoje stvari koje ne mozemo videti tudjim ocima.
Postoji jos jedna stvar koju bih voleo da napomenem, a to je da sam u detinjstvu imao uzasan strah od smrti, i cinjenice da ce doci dan nepostojanja za mene. To me je dugo vremena pratilo i uzasavalo. Sada izbegavam da razmisljam o tome, i uspevam u tome. Ma da znam da duboko u meni zivi taj osecaj da ce taj dan doci, verujem da ce mi biti bitniji od svih drugih dana u kojima sam ziveo i ne bih voleo da se osecam kao da sam negde pogresio. A gresim mnogo. Kako ziveti? Raditi zabavne stvari koje nas cine srecnim, ili one koje smatramo ispravnim i cine nas ponosnim na sebe?
U svakom slucaju osecam se lepo vec sada jer osecam da sam sa nekime podelio deo sebe.
Hvala unapred na svaki komentar.
Imam psihickih problema (zar nemamo svi?), gadno se osecam i mislim da mi pomoci nema, iz razloga sto verujem (znam) da jednim delom vuku genetske korene, a drugim deo moje licnosti. Mozda i gresim, da samo dovoljno pametan verovatno bih bio u stanju da pomognem sam sebi, ili jesam ali to nije dovoljno da bih pomogao sam sebi. Voleo bih da budem kratak ali ne umem. U srzi mi je da sa problemima ma kakve prirode bili izlazim u susret tako sto zalazim dublje, trazim uzroke, koren...odlazim predaleko time. Toliko predaleko da jos uvek nisam nikoga upoznao ko bi mogao da me razume.
Da pojednostavim i iznesem cinjenice. Nisam zadovoljan zivotom. Nikada nisam bukvalno. Ne vidim smisao zivotu. Biti dobar, biti los, bogat, siromasan... sve ima svoje dobre i lose strane, kako znati da li sam postupio ispravno? Da, u svemu trazim ispravnost, uzrok, definiciju...isuvise komplikujem zivot. Ja u to ne verujem...mislim da sam samo realan, i da stvari oko sebe vidim onakvim kakve jesu (a uzasne su). Previse razmisljam, a premalo govorim...sve manje govorim sa prijateljima,porodicom,devojkom...volim da sam sam u tisini i da razmisljam. To vec dugo traje. Takodje u poslednjih par godina nema dana da ne provedem na racunaru bar 4-5 sata. Cak i kada nemam volje trazim ralog da sednem za isti i tako odlutam mislima da mi prodje dan. Nisam lenja osoba. Samo... ne znam ni ja. Ne zelim da mi budem srecan. Prestao sam da zelim da se provodim, prestao sam da zelim da budem srecan. Ne zelim da budem srecan, kao i ljubav i mnoge druge stvari, jednostavno ne zelim. Sreca je sebicna po svojoj prirodi. Sreca je iluzija i cini coveku da zaboravi lekcije iz vremena kada je bio tuzan ili kada mu je bilo lose. Dok ljubav...nekada sam verovao u istu. Nisam razocaran ili sta sl. samo se osecam prezrelim da verujem u takve stvari i umisljam. Ljubav prema partneru definisem na 2 vrste. Zaljubljenost koja se gradi na uverenju (iluziji), i ona koja nastaje kroz postovanje,razumevanjei naviku. Ja sam se nakako opredelio za ovu drugu jer u prvu ne verujem sto je neophodno. Sada sebe ne pronalazim srecnim jer osecam da znam zasto je to tako, i ne vidim smisao sreci. Svaki covek je jedan sklop. Plusevi i minusi, ne postoje prazna polja. Po prirodi sam stroga osoba...ne volim da budem takav, isto kao sto ne volim ni da budem preblag. Verujem u princip da treba sebe prilagodjavati situaciji. Ako smatram da sam prema nekome bio preblag i da je ista osoba to iskoristila umem da budem jako gadan. Ne retko budem i prilici da se fizicki obracunavam. Ne volim da me prave budalom, ma da mi ne smeta kada neko misli da uspeva u tome. Ne trpim nepravdu...to me citavog zivota prati i grize. Taj osecaj za istu.
Imam 22 godine, osecam se kao crna ovca familije. Imam bracu,porodicu... primitivni su i tupavi. Niko od njih me zaista ne poznaje kao osobu. Najteze mi u zivotu pada to sto nemam sa kome da ispricam sve ovo sto sada vama pisem, a i kada budem u situaciji da mogu sa nekome ovo da podelim obicno ne cujem nista pametno ili kriticno. Samo po neki glupi nepotrebni komentar.
Verujem da sam kao posledica takvog okruzenja citav zivot bio dvolican, ili ipak bio nesto sto nisam. Kako da znam ko sam ja?
S'jedne strane postoje stvari koje volim i zelim da radim jer me cine srecnim. Takvog sebe smatram sebicnim i primitivnim, jer tada i jesam. Citavu mladost sam proveo opijajuci se sa prijateljima uz narodnu muziku i igrajuci po stolovima, uz sabane sinane i dr. koji ili pevaju o seksu ili o tome kako je biti alkoholicar i kafanski covek prava stvar. Ne mogu da verujem da sam nedavno slusao ovakve stvari (i sada ponekad nesto od toga) i imao takav ideal da je to zivot koji vredi.
Dok ona druga strana mi govori da je to primitivno, iluzija koja ljude kvari i onemogucava da razmisljaju svojom glavom, nego pustaju da ih vodi osecaj. Trebam li da pustim da me u zivotu vodi osecaj? Da ne razmisljam glavom, da cinim ono sto jednostavno zelim...? U takvim okolnostima sam bezobziran i alkoholicar, zar to nije ruzno? kako da nateram sebe da zelim nesto sto smatram ispravnim? Jer ono sto me cini srecnim nije ispravno, da ne iznosim detalje, jednostavno nije.
Trudim se da razmisljam racionalno...poceo je da se gasi taj oblik primitivnih zelja u meni. Nemam vise volje za takvu vrstu druzenja i zabave. Medjutim sada...postao sam jako dosadan,ne zabavan i nepodnosljiv. Premalo govorim... dosadni su mi svi. Nista korisno u zivotu od prijatelja nisam naucio. Svi razgovori se svode na prepricavanje dozivljaja,viceva,sala i sl. Nista korisno, a vise mi nije ni zabavno. U zivotu nisam uspeo ni jednog prijatelja da steknem. Ne umem da stvaram prijateljstva, i ostavljam jako los prvi utisak. Osecam se kao namcor. Mozda zvucim kao kreten, ja se samo trudim da prestavim sebe i svet u kome zivim sto realnije u slucaju da ako neko bude ovo citao mogao jasno da razume. Postoje stvari koje ne mozemo videti tudjim ocima.
Postoji jos jedna stvar koju bih voleo da napomenem, a to je da sam u detinjstvu imao uzasan strah od smrti, i cinjenice da ce doci dan nepostojanja za mene. To me je dugo vremena pratilo i uzasavalo. Sada izbegavam da razmisljam o tome, i uspevam u tome. Ma da znam da duboko u meni zivi taj osecaj da ce taj dan doci, verujem da ce mi biti bitniji od svih drugih dana u kojima sam ziveo i ne bih voleo da se osecam kao da sam negde pogresio. A gresim mnogo. Kako ziveti? Raditi zabavne stvari koje nas cine srecnim, ili one koje smatramo ispravnim i cine nas ponosnim na sebe?
U svakom slucaju osecam se lepo vec sada jer osecam da sam sa nekime podelio deo sebe.
Hvala unapred na svaki komentar.
Comment