Trombocitopenija (smanjen broj trombocita)

[Spring]

Trombocitopenije predstavljaju stanja sa smanjenim brojem trombocita. Spadaju u najčešće uzroke hemoragijskih sindroma.

Podela

Trombocitopenije se dele na osnovu etiologije (uzroku nastanka) na primarne i sekundarne. U grupu primarnih trombocitopenija ubrajaju se imunološka trombocitopenija, ciklična trombocitopenija, a u grupu sekundarnih one koje prate određena oboljenja (bolesti hematopoeznih organa, slezine, infektivna oboljenja i slično).
Trombocitopenije se zatim mogu podeliti na nasledne i stečene.

Patofiziološka podela trombocitopenija zasnovana je na kinetici stvaranja trombocita, veku trombocita u cirkulaciji i njihovoj raspodeli u organizmu.

S obzirom na kinetiku trombocita, dele se na:

• trombocitopenije zbog smanjene trombocitne proizvodnje (amegakariocitne trombocitopenije)
• trombocitopenije zbog povećane razgradnje trombocita (megakariocitne trombocitopenije)
• trombocitopenije zbog poremećene trombocitne raspodele, koje nastaju usled nagomilavanja i zadržavanja trombocita u uvećanoj slezini (hipersplenijske trombocitopenije)

Klinička slika

Bez obzira na etiologiju klinička slika se ispoljava spontanim krvarenjima u koži i sluznicama koje se naziva purpura. Promene po koži mogu biti u vidu sitnih tačkastih krvarenja (petehije), koje se mogu međusobno sliti i dati ekhimoze ( krvne podlive, modrice). I petehije i ekhimoze mogu da izmene boju, što zavisi od starosti krvarenja i stvaranja bilirubina iz hemoglobina. Petehije i ekhimoze mogu postojati u bilo kom predelu, a krvarenje iz sluznica nosa i genitalnih organa je najčešće.

Karakterističan nalaz u trombocitopenijama je krvarenje u usnoj šupljini u vidu mehura ispunjenih krvlju. Najopasnije je krvarenje u centralnom nervnom sistemu, koje može da dovede do fatalnog ishoda, a krvarenja u fundusu (dnu) oka mogu dati trajna oštećenja vida.

U trombocitopenijama postoji rizik od većeg krvarenja posle povreda i hirurških intervencija. Ta krvarenja počinju neposredno posle povrede, dobro reaguju na lokalnu kompresiju i obično potpuno prestaju posle 48 sati.


Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih nalaza, krvne slike (smanjen broj trombocita), razmaza periferne krvi, pregleda kostne srži.


Lečenje

Osnovu terapije čine kortikosteroidi i splenektomija ( odstranjenje slezine). Bolesnike koji ne reaguju na splenektomiju treba lečiti imunosupesijom (vinkristinom, ciklofosfamidom, azatiprinom). Kod izrazitih krvarenja primenjuje se suportivna terapija trombocitima.