Tweet
Alhemija
A l h e m i j a
Alhemija, preteča savremene hemije, oblast je prebogata mističnim značenjima. A da li je alhemija ikada imala realne osnove?
Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. U srcu ove "božanske nauke", počivalo je verovanje da se metali i legure mogu promeniti u druge metale i legure pomoću uticaja odredjenih jedinjenja i njihove veze sa planetarnim poravnanjem. Potraga za Filozofskim Kamenom (Kamenom Mudrosti) i Eliksirom Života, opsedala je umove posvećenih pojedinaca koji su živote provodili tragajući za vrhunskim znanjem. Verovali su da se osnovni metali transmutacijom mogu pretvoriti u zlato i pokušavali da nadju formulu koja će im obezbediti dar večne mladosti.
Ogromna bogatstva su protraćena a brojni brakovi upropašćeni u toj potrazi za magijom kojoj se mi danas mahom podsmevamo, ubedjeni da se tako nešto nikada ne bi moglo dogoditi! Ali, možemo li sa sigurnošću potvrditi da su njihovi gorljivi napori zaista bili uzaludni kako nas navode da verujemo, ili tu ima još nečega osim zanesenosti i ekscentričnosti alhemičara?
Veština iz Crne Zemlje
Ono što sigurno znamo jeste da je alhemija izuzetno drevna veština i da potiče bar iz najranijih dana starog Egipta, ako ne i od ranije. Zapravo, sama reč alhemija od koje je potekla reč hemija, predstavlja iskvareni naziv drevnog imena Egipta - Crne Zemlje, nastalog po crnom blatu koje je za sobom ostavljala reka Nil. U knjizi Egipatska magija, eminentni naučnik i Čuvar Starina Britanskog Muzeja, Valas Badž, objašnjava naziv i upotrebu reči alhemija. "Rame uz rame sa razvojem veštine obrade metala, u Egiptu se širilo verovanje da se u tečnom metalu i legurama kriju magijske moći. Veština manipulisanja metalima, tajne njihove hemije i njihove magične moći opisani su imenom Khemeia, koje označava pripremu crne rude (ili moći), aktivnog principa u transmutaciji metala. Ovom su nazivu Arapi dodali prefiks Al i tako smo dobili reč Alkhemeia, odnosno alhemija. Ona će ovekovečiti reputaciju Egipćana kao uspešnih posvećenika bele magije i crnih veština."
Alhemija, dakle, potiče iz Egipta. Ali, ko je Egipćane uputio u njene tajne? Da li su njihovi umovi sami od sebe, pukom srećom, počeli da razmišljaju o tajnama transmutacije, ili su samo otkrili seme već postojeće i dobro organizovane nauke koja je cvetala nekada u mirnim danima Zlatnog Doba? Nauke danas gotovo potpuno zaboravljene, ismejane i proglašene suviše neverovatnom da bi se ozbiljnije razmatrala.
Kao i u svemu što je povezano sa Egiptom, i u ovom slučaju ima onih koji procvat alhemije pripisuju uticaju i znanju Atlantide, znanju pažljivo sačuvanom da preživi čak i najveću katastrofu koja je zbrisala čitavu civilizaciju. Nagoveštaj kako su Atlantidjani mogli postići tako nešto, stiže nam od vavilonskog sveštenika i istoričara Berosusa. Berosus piše da su tajne tog ranog doba pažljivo sačuvane u za to posebno sagradjenim podzemnim trezorima. On opisuje da su se odredjeni sveštenici koji su predvideli opseg predstojeće katastrofe, potrudili da tajne epohe koja je prethodila potopu budu sačuvane i sakrivene duboko ispod Grada Sunca u Sipari, nedaleko od Vavilona.
Skladišta znanja
U samom Egiptu se dosta govori o podzemnim trezorima sa ogromnim blagom i knjigama koje sadrže nezamislivo znanje i mudrost. Sveštenici Saisa su imali pristup tom znanju i podacima koji sežu unazad sve do drevne Atlantide - 9000 godina pre nego što ju je Platon prvi put pomenuo. Druga tajna skladišta znanja možda nikada neće biti pronadjena, iako se priča da jedno od njih postoji u blizini piramida u Gizi.
Posle velike poplave, preživeli su marljivo tragali za sačuvanim znanjem i veći deo je pronadjen. Upravo je to znanje bilo glavni podstrek čovečanstvu da se posle užasne katastrofe ponovo presabere i počne da napreduje. Usred razorenog sveta, sačuvano znanje je formiralo neraskidivu vezu sa prošlošću i erom nauke, mudrosti i veštine, utkanim u zapise koji su mogli sadržati kompletni tajnu alhemijske umetnosti! Sramotno je što se danas i sam pojam alhemije dočekuje sa podsmehom i sprdnjom, što je rezultat iskrivljenog srednjevekovnog razmišljanja bez ikakve naučne osnove i nastojanja rimske crkve da se nametne kao vrhunski arbitar po svim pitanjima života i smrti. Posebno je žalosno što, ukoliko je ikada postojalo doba sposobno da razume naučne implikacije alhemije, onda je to ovo naše, pogotovo što su bar u teoriji radovi alhemičara poprilično verodostojni.
Danas, na primer, znamo da mnoge supstance poseduju molekularne strukture koje su neverovatno slične. Sve što je potrebno da bi se jedna pretvorila u drugu je preuredivanje njihovih molekula. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, na primer, potrebno je premestiti samo jedan molekul. Sasvim jednostavno! Naravno, problem je u veličini ovih molekula i u manipulaciji njima. Šta više, upravo smo svedoci prvih koraka u razvoju mašina sposobnih da manipulišu najsićušnijim česticama. Ovo je zaista savršeno vreme za transmutaciju osnovnih metala u zlato i srebro, jer molekularni inženjering uskoro može postati krajnje rutinski proces.
Eliksir života
Transmutacija metala je bila samo deo alhemijske potrage. Drugi cilj bilo je stvaranje Aqua Vitae - Eliksira Života! Ovde se suočavamo sa najvećom žudnjom čoveka ne samo da produži svoj život, već i da ostane večno mlad. Potraga za ovom tajnom traje stotinama godina! Kroz čitavu istoriju, posebno u srednjem veku, uvek su postojali oni koji su verovali da se Eliksir može pronaći tajanstvenim alhemijskim metodama pročišćavanja supstanci u kombinaciji sa silama Zemlje i planeta. Verovali su da mogu otkriti kako da uspore, ako ne i potpuno zaustave proces starenja.
I ponovo smo zakoračili u oblast moderne medicine gde istraživači u super opremljenim laboratorijma pokušavaju da postignu upravo ono što su pokušavali i alhemičari - da produže ljudski život. Danas znamo mnogo više o procesu starenja, možemo identifikovati i izolovati gene koji utiču na starenje. Odatle je samo jedan korak do trenutka kada ćemo shvatiti kako modifikovati uticaj tih gena i zaustaviti ili usporiti proces. Neki naučnici starenje smatraju malignim virusom, pa iako smo navikli da prosečan životni vek traje do osamdeset i neke godine, ovi teoretičari veruju da nema razloga da svoj život produžimo i deset puta toliko! Činjenica da u tome još nismo uspeli je, kažu oni, rezultat dejstva malignog virusa starenja koji ćemo vremenom uspeti da izolujemo i potpuno eliminišemo.
U drevnim spisima je više nego očigledno progresivno opadanje prosečnog ljudskog veka. U ranim biblijskim danima, na primer, ljudi su živeli 500 ili 600 godina i to nije bilo ništa neuobičajeno. Često se dovodio u pitanje način brojanja godina u tom vremenu, ali treba naglasiti da je definicija godine od 365 dana u biblijskim vremenima bila ne samo poznata već i primenjivana. Ni u jednom trenutku u Bibiliji ili bilo kom drugom drevnom tekstu gde se pominju ovako fantastično dugi životi, nema naznaka da je starost tih ljudi merena na bilo koji drugi način umesto godinom od 365 dana.
Ako je tačno da su ljudi nekada zaista živeli neverovatno dugo, kako im je onda to polazilo za rukom? Zbog čega je ta fascinantna dugovečnost naglo počela da se smanjuje do životnog veka slične dužine kakv je ovaj naš? Šta se to dogodilo što je ljudima ukralo dugovečnost? U tom smislu, zbog čega su alhemičari u svojoj "božanskoj veštini" tragali za tajnom dugovečnosti koja se može postići pomoću misteriozne formule?
Drevni su medju nama
Implikacije su zaista zaprepašćujuće. Nekada smo živeli pola milenijuma, a danas manje od jednog veka. Kao da nas je u jednom trenutku prošlosti zahvatila razorna epidemija virusa starenja koja i danas, uprkos tehnološkom razvoju, još uvek ne posustaje. Možda je Eliksir Života bio tajna formula koja je usporavala efekte destruktivnog virusa gena, formula koja je zaboravljena i izgubljena. Ili je, možda, prenošena kroz vekove pouzdanim inicijantima, koji su je čuvali kao najdragoceniju tajnu. Činjenica je da neke tajne nikada nisu bile namenjene širokim narodnim masama, već samo odabranima koji su bili dostojni da ih saznaju.
Legende koje govore o Eliksiru Života, pominju da i danas, medu nama žive ljudi koji su rodjeni pre više hiljada godina. To su večno mladi ljudi koji se sele s jednog mesta na drugo, nigde se ne zadržavajući, nigde ne puštajući korenje. Te lutalice slede svoj tajni plan i zakulisanim igrama utiču na vlade i na raspoloženje običnih ljudi. Kada obave svoju misiju na jednom mestu, odlaze na sledeće. Sa aspekta vremena današnjeg, te legende su upravo to - zabavne, romantične izmišljotine bez ikakvog uporišta u modernoj nauci. A opet je alhemija u prošlosti smatrana naukom nad naukama.
U srednjem veku je više alhemičara postalo čuveno zbog svoje veštine. Postoje podaci o priličnom broju praktičara ove drevne nauke koji su postigli velike uspehe. Britanski alhemičar iz 13. veka po imenu Rejmond Lali, zbog svoje veštine je stekao takvu reputaciju da mu je kralj Edvard III dodelio specijalne povlastice. U knjizi Izazov i romansa alhemije, autor S.Dž.S. Tompson objašnjava da "čim je Lali stigao u London, obezbedjen mu je poseban smeštaj u Taueru - kao počasnom gostu a ne kao zatvoreniku - i tamo je pravio zlato".
U Konstantinusovim zapisima iz 1515. stoji da je on zaista video "zlatnike iskovane od metala koji se tada u Engleskoj zvao Plemstvo Engleske ili Ruža Plemstva". Postoje i nagoveštaji da Eliksir Života nije neotkrivena himera kako se to misli. U stvari, izvodi iz srednjevekovnih rukopisa jasno pominju da je "nemoguća nauka" bila mnogo više od zanosa, želja i maštanja. Istoričar Alberuni nam, komentarišući priče o hindu alhemiji, daje sledeći opis: "Oni (hindusi) imaju nauku sličnu alhemiji, koju zovu rasajana. Ta je veština ograničena na odredjene medicinske operacije, lekove i još neka medicinska sredstva. Primenom njenih principa vraća se zdravlje onima koji su smrtno bolesni, a starima se vraća mladost". Tompson opisuje i zanimljivu legendu o kineskom alhemičaru Vei-po-Jongu, autoru traktata o preparatu po imenu pilule besmrtnosti, u kome objašnjava da je posle dugogodišnjeg proučavanja uspeo da napravi savršeno efikasan preparat.
Autentičnost nekih od ovih opskurnih rukopisa neumitno podleže sumnji, ali ipak preostaje i znatan broj veoma uverljivih radova alhemičara koji su tvrdili da su otkrili Eliksir Života. Takodje postoje i rukopisi koji detaljno, korak po korak objašnjavaju čitav alhemijski proces, ali su oni nažalost natopljeni nejasnom prozom punom mističnih simbola koja ih čini potpuno nerazumljivim. Oni koji u sticanju znanja stignu do ovih nivoa, sasvim razumljivo osećaju kako ih bukvalno samo korak deli od spoznaje natprirodnog i da otkrivanje ovakvog znanja drugim ljudima nepripremljenim da se sa njim nose, predstavlja skrnavljenje onoga što božanske istine i nauke predstavljaju.
Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. Zbog tog vela tajanstvenosti su i argumenti za i protiv osudjeni da se oslanjanju na posredne dokaze, iako svi osećamo da bi uskoro i zvanična nauka mogla da se prikloni ovoj "himeri" i postavi alhemiju na mesto koje joj pripada, na mesto priznatog naučnog procesa.
Alhemija, preteča savremene hemije, oblast je prebogata mističnim značenjima. A da li je alhemija ikada imala realne osnove?
Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. U srcu ove "božanske nauke", počivalo je verovanje da se metali i legure mogu promeniti u druge metale i legure pomoću uticaja odredjenih jedinjenja i njihove veze sa planetarnim poravnanjem. Potraga za Filozofskim Kamenom (Kamenom Mudrosti) i Eliksirom Života, opsedala je umove posvećenih pojedinaca koji su živote provodili tragajući za vrhunskim znanjem. Verovali su da se osnovni metali transmutacijom mogu pretvoriti u zlato i pokušavali da nadju formulu koja će im obezbediti dar večne mladosti.
Ogromna bogatstva su protraćena a brojni brakovi upropašćeni u toj potrazi za magijom kojoj se mi danas mahom podsmevamo, ubedjeni da se tako nešto nikada ne bi moglo dogoditi! Ali, možemo li sa sigurnošću potvrditi da su njihovi gorljivi napori zaista bili uzaludni kako nas navode da verujemo, ili tu ima još nečega osim zanesenosti i ekscentričnosti alhemičara?
Veština iz Crne Zemlje
Ono što sigurno znamo jeste da je alhemija izuzetno drevna veština i da potiče bar iz najranijih dana starog Egipta, ako ne i od ranije. Zapravo, sama reč alhemija od koje je potekla reč hemija, predstavlja iskvareni naziv drevnog imena Egipta - Crne Zemlje, nastalog po crnom blatu koje je za sobom ostavljala reka Nil. U knjizi Egipatska magija, eminentni naučnik i Čuvar Starina Britanskog Muzeja, Valas Badž, objašnjava naziv i upotrebu reči alhemija. "Rame uz rame sa razvojem veštine obrade metala, u Egiptu se širilo verovanje da se u tečnom metalu i legurama kriju magijske moći. Veština manipulisanja metalima, tajne njihove hemije i njihove magične moći opisani su imenom Khemeia, koje označava pripremu crne rude (ili moći), aktivnog principa u transmutaciji metala. Ovom su nazivu Arapi dodali prefiks Al i tako smo dobili reč Alkhemeia, odnosno alhemija. Ona će ovekovečiti reputaciju Egipćana kao uspešnih posvećenika bele magije i crnih veština."
Alhemija, dakle, potiče iz Egipta. Ali, ko je Egipćane uputio u njene tajne? Da li su njihovi umovi sami od sebe, pukom srećom, počeli da razmišljaju o tajnama transmutacije, ili su samo otkrili seme već postojeće i dobro organizovane nauke koja je cvetala nekada u mirnim danima Zlatnog Doba? Nauke danas gotovo potpuno zaboravljene, ismejane i proglašene suviše neverovatnom da bi se ozbiljnije razmatrala.
Kao i u svemu što je povezano sa Egiptom, i u ovom slučaju ima onih koji procvat alhemije pripisuju uticaju i znanju Atlantide, znanju pažljivo sačuvanom da preživi čak i najveću katastrofu koja je zbrisala čitavu civilizaciju. Nagoveštaj kako su Atlantidjani mogli postići tako nešto, stiže nam od vavilonskog sveštenika i istoričara Berosusa. Berosus piše da su tajne tog ranog doba pažljivo sačuvane u za to posebno sagradjenim podzemnim trezorima. On opisuje da su se odredjeni sveštenici koji su predvideli opseg predstojeće katastrofe, potrudili da tajne epohe koja je prethodila potopu budu sačuvane i sakrivene duboko ispod Grada Sunca u Sipari, nedaleko od Vavilona.
Skladišta znanja
U samom Egiptu se dosta govori o podzemnim trezorima sa ogromnim blagom i knjigama koje sadrže nezamislivo znanje i mudrost. Sveštenici Saisa su imali pristup tom znanju i podacima koji sežu unazad sve do drevne Atlantide - 9000 godina pre nego što ju je Platon prvi put pomenuo. Druga tajna skladišta znanja možda nikada neće biti pronadjena, iako se priča da jedno od njih postoji u blizini piramida u Gizi.
Posle velike poplave, preživeli su marljivo tragali za sačuvanim znanjem i veći deo je pronadjen. Upravo je to znanje bilo glavni podstrek čovečanstvu da se posle užasne katastrofe ponovo presabere i počne da napreduje. Usred razorenog sveta, sačuvano znanje je formiralo neraskidivu vezu sa prošlošću i erom nauke, mudrosti i veštine, utkanim u zapise koji su mogli sadržati kompletni tajnu alhemijske umetnosti! Sramotno je što se danas i sam pojam alhemije dočekuje sa podsmehom i sprdnjom, što je rezultat iskrivljenog srednjevekovnog razmišljanja bez ikakve naučne osnove i nastojanja rimske crkve da se nametne kao vrhunski arbitar po svim pitanjima života i smrti. Posebno je žalosno što, ukoliko je ikada postojalo doba sposobno da razume naučne implikacije alhemije, onda je to ovo naše, pogotovo što su bar u teoriji radovi alhemičara poprilično verodostojni.
Danas, na primer, znamo da mnoge supstance poseduju molekularne strukture koje su neverovatno slične. Sve što je potrebno da bi se jedna pretvorila u drugu je preuredivanje njihovih molekula. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, na primer, potrebno je premestiti samo jedan molekul. Sasvim jednostavno! Naravno, problem je u veličini ovih molekula i u manipulaciji njima. Šta više, upravo smo svedoci prvih koraka u razvoju mašina sposobnih da manipulišu najsićušnijim česticama. Ovo je zaista savršeno vreme za transmutaciju osnovnih metala u zlato i srebro, jer molekularni inženjering uskoro može postati krajnje rutinski proces.
Eliksir života
Transmutacija metala je bila samo deo alhemijske potrage. Drugi cilj bilo je stvaranje Aqua Vitae - Eliksira Života! Ovde se suočavamo sa najvećom žudnjom čoveka ne samo da produži svoj život, već i da ostane večno mlad. Potraga za ovom tajnom traje stotinama godina! Kroz čitavu istoriju, posebno u srednjem veku, uvek su postojali oni koji su verovali da se Eliksir može pronaći tajanstvenim alhemijskim metodama pročišćavanja supstanci u kombinaciji sa silama Zemlje i planeta. Verovali su da mogu otkriti kako da uspore, ako ne i potpuno zaustave proces starenja.
I ponovo smo zakoračili u oblast moderne medicine gde istraživači u super opremljenim laboratorijma pokušavaju da postignu upravo ono što su pokušavali i alhemičari - da produže ljudski život. Danas znamo mnogo više o procesu starenja, možemo identifikovati i izolovati gene koji utiču na starenje. Odatle je samo jedan korak do trenutka kada ćemo shvatiti kako modifikovati uticaj tih gena i zaustaviti ili usporiti proces. Neki naučnici starenje smatraju malignim virusom, pa iako smo navikli da prosečan životni vek traje do osamdeset i neke godine, ovi teoretičari veruju da nema razloga da svoj život produžimo i deset puta toliko! Činjenica da u tome još nismo uspeli je, kažu oni, rezultat dejstva malignog virusa starenja koji ćemo vremenom uspeti da izolujemo i potpuno eliminišemo.
U drevnim spisima je više nego očigledno progresivno opadanje prosečnog ljudskog veka. U ranim biblijskim danima, na primer, ljudi su živeli 500 ili 600 godina i to nije bilo ništa neuobičajeno. Često se dovodio u pitanje način brojanja godina u tom vremenu, ali treba naglasiti da je definicija godine od 365 dana u biblijskim vremenima bila ne samo poznata već i primenjivana. Ni u jednom trenutku u Bibiliji ili bilo kom drugom drevnom tekstu gde se pominju ovako fantastično dugi životi, nema naznaka da je starost tih ljudi merena na bilo koji drugi način umesto godinom od 365 dana.
Ako je tačno da su ljudi nekada zaista živeli neverovatno dugo, kako im je onda to polazilo za rukom? Zbog čega je ta fascinantna dugovečnost naglo počela da se smanjuje do životnog veka slične dužine kakv je ovaj naš? Šta se to dogodilo što je ljudima ukralo dugovečnost? U tom smislu, zbog čega su alhemičari u svojoj "božanskoj veštini" tragali za tajnom dugovečnosti koja se može postići pomoću misteriozne formule?
Drevni su medju nama
Implikacije su zaista zaprepašćujuće. Nekada smo živeli pola milenijuma, a danas manje od jednog veka. Kao da nas je u jednom trenutku prošlosti zahvatila razorna epidemija virusa starenja koja i danas, uprkos tehnološkom razvoju, još uvek ne posustaje. Možda je Eliksir Života bio tajna formula koja je usporavala efekte destruktivnog virusa gena, formula koja je zaboravljena i izgubljena. Ili je, možda, prenošena kroz vekove pouzdanim inicijantima, koji su je čuvali kao najdragoceniju tajnu. Činjenica je da neke tajne nikada nisu bile namenjene širokim narodnim masama, već samo odabranima koji su bili dostojni da ih saznaju.
Legende koje govore o Eliksiru Života, pominju da i danas, medu nama žive ljudi koji su rodjeni pre više hiljada godina. To su večno mladi ljudi koji se sele s jednog mesta na drugo, nigde se ne zadržavajući, nigde ne puštajući korenje. Te lutalice slede svoj tajni plan i zakulisanim igrama utiču na vlade i na raspoloženje običnih ljudi. Kada obave svoju misiju na jednom mestu, odlaze na sledeće. Sa aspekta vremena današnjeg, te legende su upravo to - zabavne, romantične izmišljotine bez ikakvog uporišta u modernoj nauci. A opet je alhemija u prošlosti smatrana naukom nad naukama.
U srednjem veku je više alhemičara postalo čuveno zbog svoje veštine. Postoje podaci o priličnom broju praktičara ove drevne nauke koji su postigli velike uspehe. Britanski alhemičar iz 13. veka po imenu Rejmond Lali, zbog svoje veštine je stekao takvu reputaciju da mu je kralj Edvard III dodelio specijalne povlastice. U knjizi Izazov i romansa alhemije, autor S.Dž.S. Tompson objašnjava da "čim je Lali stigao u London, obezbedjen mu je poseban smeštaj u Taueru - kao počasnom gostu a ne kao zatvoreniku - i tamo je pravio zlato".
U Konstantinusovim zapisima iz 1515. stoji da je on zaista video "zlatnike iskovane od metala koji se tada u Engleskoj zvao Plemstvo Engleske ili Ruža Plemstva". Postoje i nagoveštaji da Eliksir Života nije neotkrivena himera kako se to misli. U stvari, izvodi iz srednjevekovnih rukopisa jasno pominju da je "nemoguća nauka" bila mnogo više od zanosa, želja i maštanja. Istoričar Alberuni nam, komentarišući priče o hindu alhemiji, daje sledeći opis: "Oni (hindusi) imaju nauku sličnu alhemiji, koju zovu rasajana. Ta je veština ograničena na odredjene medicinske operacije, lekove i još neka medicinska sredstva. Primenom njenih principa vraća se zdravlje onima koji su smrtno bolesni, a starima se vraća mladost". Tompson opisuje i zanimljivu legendu o kineskom alhemičaru Vei-po-Jongu, autoru traktata o preparatu po imenu pilule besmrtnosti, u kome objašnjava da je posle dugogodišnjeg proučavanja uspeo da napravi savršeno efikasan preparat.
Autentičnost nekih od ovih opskurnih rukopisa neumitno podleže sumnji, ali ipak preostaje i znatan broj veoma uverljivih radova alhemičara koji su tvrdili da su otkrili Eliksir Života. Takodje postoje i rukopisi koji detaljno, korak po korak objašnjavaju čitav alhemijski proces, ali su oni nažalost natopljeni nejasnom prozom punom mističnih simbola koja ih čini potpuno nerazumljivim. Oni koji u sticanju znanja stignu do ovih nivoa, sasvim razumljivo osećaju kako ih bukvalno samo korak deli od spoznaje natprirodnog i da otkrivanje ovakvog znanja drugim ljudima nepripremljenim da se sa njim nose, predstavlja skrnavljenje onoga što božanske istine i nauke predstavljaju.
Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. Zbog tog vela tajanstvenosti su i argumenti za i protiv osudjeni da se oslanjanju na posredne dokaze, iako svi osećamo da bi uskoro i zvanična nauka mogla da se prikloni ovoj "himeri" i postavi alhemiju na mesto koje joj pripada, na mesto priznatog naučnog procesa.
