Stihovi po mom ukusu

[simona]

ljudi vole obrate

ljudi vole obrate
pune krvi i seksa.
mislim, akcione filmove
pune sisa i guzova.
vole kad neko
nekog udari i tako,
jebe i slično.
(ne bih da sada budem vulgarna)
ljudi to vole,
a nikada to ne biste rekli,
jer kad im pozvonite na vrata
začujete zvono
koje zvuči kao
cvrkut ptice.

Asja Bakić

[Anand]

ŽIVOT VAM JE

Život vam je – varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

Sergej Jesenjin

[Anand]

OBMANJIVAT SEBE NEĆU VIŠE

Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji

Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.


Sergej Jesenjin

[Anand]

SUTON

Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali

znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali.

Željko Krznarić

[Anand]

TIŠINA

Ništa...
Ali osećam kretanje, iznad,
I nešto okolo da podrhtava.
Tu je sred mukle, lepe tišine
I moja misao manja od mrava.
Da ćutim?
Možda i oči mirno da sklopim?
(Ko kamen da budem ja sam sviko.)
I neka od svega ovog ovde
Ne dozna iza mene niko.
Pa ipak...
Iako ovde ne treba pesma,
Ja dobro vidim: brda se plave.
I moram da kažem:
Sred zelenog
Moje je srce tiše od trave.

Stevan Raičković

[Olio]

Ljubav je živa, poput predivnoga nežnoga bića,
ili će se granati i razvijati
ili zauvek uvenuti...

[naftali]

SUTON

Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali

znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali.

Željko Krznarić

Koliko je istina, jednostavna i skromna.........a snažna kao kad dijete po prvi put ugleda svijet....

[Anand]

ČEŽNJA

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom drhću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

Jovan Dučić

[Anand]

ŽEĐ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

Ivo Andrić

[Anand]

MORSKA VRBA

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta,
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako,
Moru koju granu, vetru listak koji:
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. - Sama vrba stoji.

Jovan Dučić

[MsOlive]

"Ovo je pesma jedne košulje..."

Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Držiš me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se. Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.

Novi Sad, 1954.


Miroslav Mika Antić

[Anand]

POSVEĆENO*** (A. P. KERN)

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

Kroz burni život hitrobrežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O, sanjah crte lica tvoga.

Al' korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.

Teko je život pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna, bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.

Al' opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.

A. S. Puškin

[Anand]

Iz zbirke "Krčmarska moskva" - Sergej Jesenjin

KRČMARSKA MOSKVA

Svršeno je. Nikad više oči
neće gledat polja koja vole.
I krilatim lišćem više nikad
neće šumit nada mnom topole.

Zgurit će se moja rodna kuća
stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
Sudio mi Bog da umrem javno.

Podbuo je ovaj grad pun boja,
al uza nj me veže ljubav živa
Azija, sva dremljiva i zlatna,
na njegovim kupolama sniva.

A noću kad mjesec nad njim sija
silnim sjajem...odnio ga đavo!
Uličicom pognute ja glave
u poznatu krčmu idem pravo.

Život vri u jazbini toj strašnoj.
U galami do samog svanuća
tu droljama stihove ja čitam,
s banditima ločem do klonuća.

Srce bije sve jače i jače,
ja bulaznim pa govorim zatim:
- Propalica i ja sam kao i vi,
ni ja već ne mogu da se vratim.

Zgurit će se moja rodna kuća,
stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
sudio mi bog da umrem javno.


II

Opet plaču, urliču i piju
harmonika žutu tugu lije,
proklinjući nevolje što biju,
sjećajuć se moskovske Rusije.

I meni je otežala glava,
zalio sam oči vinom sada,
od tog lica da me prođe strava,
da pobjegnem od svojega jada.

Zauvijek je nešto izgubljeno.
Maju sinji! I junu moj plavi!
Zar se zato vonj lešine lijeno
nad propalom terevenkom javi.

Rusi danas ko da nešto slave!
Svuda teče špirit kao rijeka.
Harmonikaš prolupane glave
pjeva im o Volgi i o Če-ka.

Svaki pogled nešto zloga priča,
nepokorne preglasne su riječi.
Žao im je tih glupih mladića
što ubiše sebe ne misleći.

Žao im je što Oktobru ovom
dopustiše da ih sve obmane,
i oštri se već snagom novom
nož u čizmi skriven cijele dane.

Gdje ste vi što odoste iz vida?
Dal vam gore svjetla naše kobi?
Sa špiritom svirač triper skida
u kirgiskoj stepi što ga dobi.

Takve nećeš zgnječiti bez traga.
Besposlicu kao trulež znaju.
O Rusijo, ti Rusijo draga...
azijatski moj zavičaju!



* * *

Vezi, harmoniko. Čama mori... Čama...
S pristiju se lije zvuk u valu tamnom
Lumpuj sa mnom, ti mešino sramna.
Lumpuj sa mnom

Obljubiše te, uprljaše sasvim
Ta stiskanja muška.
Zašto gledaš tako tim izbljuvkom plavim?
Zar te svrbi njuška?

U vrt tebe treba, da poput strašila
Tamo plašiš vrane.
Do jetre si same mene domašila,
Muka s obe strane.

Vezi, harmoniko. Zvuk nek usitni se.
Lumpuj, vrećo šuplja.
Ja bih rađe onu, gle kakve joj sise-
A još je i gluplja

Nisam tebe prvu od žena oprob`o,
Znam žene ko groš:
Ali sa strvinom poput tebe, s tobom,
Nisam nikad još.

Čas tu, a čas tamo, čuj dreku sve veću
Što je više bola...
Ne, svoj život prekratiti neću
Idi do đavola.



PJEVAJ, PJEVAJ

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk'o.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.



ISPOVEST HULIGANA

Ne ume svako pesme plesti,
Ne može svako da pada s grana
Pred tuđe noge, ko jabuka rana.

Ovo je najveća ispovest,
Ispovest jednog huligana.

Ja namerno idem razbarušen,
S glavom na plećima, ko lampom u tmini.
Ogolela jesen vaših duša
Volim da obasjavam u pomrčini.
Volim psovku, kad ko kamen zvizne,
Pogodi me, ko grad kad umlati,
Tad rukama samo jače stisnem
Mojih vlasi klobuk sto se klati.

Tako mi je lepo tada zamišljati
Jezerce u cesti, šum jasike lesne,
Da tamo negde žive otac i mati,
Koji bi pljunuli na sve moje pesme,
Kojima sam mio, ko polje i voda,
Ko proletnja kiša na mladoj zeleni.
Oni bi vilama došli da vas probodu
Za svaku grdnju upućenu meni.

Siroti, siroti seljaci!
Sigurno ste i vi poružnjeli,
Još vas plaše bog i rog đavolji.
O, kad biste samo znali,
Da je sin vaš u Rusiji
Pesnik ponajbolji!

Zar niste za život njegov okapali,
Kad je bos tapkao po jesenjoj rosi?
A sad s cilindrom šeta taj mali
I lakovane cipele nosi.

Ali u njemu tinjaju varnice
Seoskog šaljivčine.
Svakoj kravi na firmi mesarnice
Pokloni se iz daljine.
I kad sretne kočijaša na ulici,
Zapahnut znanim s rodnih polja vonjem,
Spreman je da nosi rep za svakim konjem,
Ko slep na vencanici.

Volim domovinu.
Mnogo volim domovinu!
I ako su njene vrbe tuga sinja.
Reski kreket žaba u nocnoj tišini.
Spomenom detinjstva bolno sam raznežen,
Aprilskih večeri snevam vlagu onu.
Vidim, naš klen tamo, zguren i naježen,
Greje se na vatri neba u sutonu.
Koliko sam jaja tu iz vranjih gnezda,
Znao da ukradem sa njegovih grana!
Je li onaj isti, sa krošnjom do zvezda?
Da li odoleva kora naborana?

A ti, moj varni,
Pegavi psu mili?!
Otupela njuha, sad si star i slep,
Zalud trazis vrata i žalosno cviliš,
Dok dvorištem lunjaš obesivši rep.
Bile su mi mile ludorije tvoje,
Kad bismo od majke zdipili okrajku
I grickali slatko na smenu udvoje,
Podelivsi bratski negde u prikrajku.

Ja sam onaj isti.
Srcem, istog kova.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Prostirući zlatnu rogozu stihova,
Hteo bih nesto nežno da vam kažem.

Laku noć svima!
Svima lake noći!
Sutona zvonka kosa u travi se utiša.
Dans mi se tako silno hoće
S prozora mesec da prepišam.

Svetlost plava, tako plava, bleda!
U toj plaveti mreti je sitnica.
Pa šta, neka ko cinik izgledam,
Zakačivši fenjer na zadnjicu!
Stari, dobri, Pegaze bezrepi,
Šta ce meni tvoj umorni kas!
Došao sam, ko meštar svirepi,
Da pacove slavim, dignem glas.
Moja glava, kao avgust štedro,
Lije vina kosu razuzdanu.

Hteo bih da budem žuto jedro
Na putu u zemlju obećanu.

[Anand]

MUŠKARAC I ŽENA

Sledećí stihovi velikog Inicijata i humaniste Viktora Igoa, pozivaju na put Savršenog braka: "Neka ljubav bude Blagoslovena. Neka bića, koja se obožavaju, budu Blagoslovena."

Samael Aun Weor


Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže. Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.

Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo

[chameleon]

Where were you when I was burned and broken
While the days slipped by from my window watching
And where were you when I was hurt and I was helpless
Because the things you say and the things you do surround me
While you were hanging yourself on someone else's words
Dying to believe in what you heard
I was staring straight into the shining sun

Lost in thought and lost in time
While the seeds of life and the seeds of change were planted
Outside the rain fell dark and slow
While I pondered on this dangerous but irresistible pastime

I took a heavenly ride through our silence
I knew the moment had arrived
For killing the past and coming back to life

I took a heavenly ride through our silence
I knew the waiting had begun
And I headed straight..into the shining sun.

Pink Floyd - "Coming Back To Life"