Stihovi po mom ukusu

[simona]

Spoznaje

Prigno sam pred životom čelo
Upoznavši mu mudru dvojnost:
Što najjače u srcu peče,
Postat će najviša opojnost.

Jer život-alkemista stari-
Umijeće znade nepoznato.
Od muka,bolova i sumnja
U mome srcu stvara zlato.

Što dublji mi je bio bol,
U većem sjaju je umino.
I tako vršim poziv svoj:
Od suza praveći vam vino.

Dobriša Cesarić

[zoricab]

Nedostaje mi nasa ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Đorđe Balašević

[zoricab]

Ako

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga svi oko tebe gube i osuđuju te;

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad svi sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,

Ili te mrze, a da sam ne daš maha mržnji;

I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,

Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu cilj,

Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu

I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao,

Izopačenu od podlaca u zamku za budale.

Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,

I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš

I jednim zamahom staviš sve na kocku,

Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

I nikada, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

Da te služe još dugo, i ako su te već odavno izdali

I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

Do volje koja ti govori: „Istraj! “

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom i da sačuvaš svoju čast;

Ili da opštiš sa kraljevima, a da ostaneš skroman;

Ako te, najzad, niko, ni prijatelj ni neprijatelj, ne može da uvredi;

Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;

Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta

Sa šesdeset skupocenih sekundi,

Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

I što je mnogo više, tada ćeš biti Čovek, sine moj.

Rudyard Kipling

[zoricab]

Vladislav Petković Dis – Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
da je čujem uzalud sam danas kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
da u danu gube zvezde bele odore;
bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
kao da je san mi ceo bio od pene,
il’ te oči da su moja duša van mene,
ni artije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
što me čudno po životu vode i gone:
u snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njen pogled što me gleda kao iz cveća,
što me gleda, što mi kaže da me oseća,
što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
ne znam mesto na kom živi ili počiva;
ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

[Anand]

JE LI ISTINA?

RECI MI, je li sve to istina, dragane, reci mi je li sve to istina.

Kada ove oči sipaju munje, tamni oblaci u grudima tvojim odgovaraju burom.

Je li istina da su moje usne slatke kao razvijeni pupoljak prve ljubavi?

Oklevaju li uspomene minulih majskih noći u mojim udovima?

Treperi li zemlja kao harfa u pesmama - kada je moja stopala dodirnu?

Je li istina da iz očiju noći kaplje rosa kada se pokažem, i da se zora veseli kada obavije moje telo?

Je li istina, je li istina da je tvoja ljubav lutala kroz vekove i svetove tražeći mene?

I kada si me našao, da je tvoja duga čežnja našla svoje krajnje spokojstvo u mom nežnom govoru, u mojim očima, i usnama, i u mojoj bujnoj kosi?

Je li istina da je tajna beskonačnosti ispisana na mom malom čelu?

Reci mi, o dragane, je li sve to istina?

Rabindranat Tagore

[Olio]

Jednom odletjece ptice
ulice nase ostace bez sunca
covjek ispratice zenu
dugo na vjetru jos stajace sam

Jednom odlazi svako
putem svog zivota
na rastanku samo srce kaze
ja cu se vratiti

Ref.
A sad adio, a sad adio
i ko zna gdje, i ko zna kad
a sad adio, a sad adio
i ko zna gdje, i ko zna kad

Gledam nepoznata lica
svaki taj covjek ja bih mog'o biti
gledam, ljube se i placu
putuju sa nadom, ja odlazim sam

Gledam oci djecaku
vraca se djetinjstvo
ugasena svjetla na peronu
takva si mladosti


Neko će reći za ove stihove-laka poezija, za lake note, ali meni gode... uvek.
oliver

[Anand]

NE PITAJ ME O BOSFORU VIŠE

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj - pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

Sergej Jesenjin

[alison]

pomalo gorko i boli....

sama sam
sama sam.sa isukanim mačem..stojim..leševi oko mene,moji prijatelji,brača,ljubavnici...svi padoše ....pokosi ih smrt,prohujala kraj nas...oganj i mač,ratnici beskraja što pustoše zemljom .ogoljela zemlja,vatrom poharana,nestali životi u trenutku.....samo ja...čekam...da i po mene dođu.
strah me hvata,ali ne od smrti..od neizvjesnosti.....što ako ostanem živa...strah od života je gori onaj od smrti..smrt je iskupljenje,oslobođenje,vapaj iz grla ispušten taj čas....vrisak prodoran puštam,zovem ga......samo jeka odzvanja u mojim ušima....umorna sam...imam tren jedan,koji je vječnost...a već je tu....prilazi na konju..ne žuri se,sam je..začudo...obično silna vojska iza njega jaše....al sigurno je zastala u svom pohodu,provjerava da li je smrt,učinila svoje..po mojim ratnicima.
moj neprijatelj,moj ljubavnik....pozna me kao sebe.....u trenutku jednom,kad pod nogama mojim bio je,prisilih ga da klekne..i pogleda uprta ...oči...prodorne plave oči,nasmješe se malo...i ja ,luda žena,umjesto mačem,rukama ga taknu..i najljuča borba za čas gotova je.....postali smo jedno,kao da se znamo,kao da smo stopljeni u igri..i jesmo....jedan jedini puta...i sin moj rodi se iz toga....othranjen u mržnji prema ocu svome...prema svemu stranom..odgajan da voli...odgajan da mrzi....prošle su godine..i ratnik je posto....sa tisuću brazda na mladome tijelu....a ja ...opet oči u oči sa ratnikom stranim..kao prije nebrojeno ljeta.
silazi sa konja..ravnodušan pita..gdje je...pokaži....
stojim još sa mačem.....a suza u oku,nisam htjela da je vidi,nisam htjela da zna da mi je stalo.....prokleta ženska.a..mada ratnik i stotine mtrvih...ne mogu suzu skriti....zar moram baš njega voljeti....znam sada,znam da trebam ga...al neprijatelj moj je,največi.....i djete nas spaja.......tko zna,možda ima nade.......za tren mi srce smekša,al pogledah oko sebe,svoje drage,,mrtvi na polju,samo vjetar puše..i ništa više.......gavrani po polju jedini se kreću i nas dvoje..oči u oči....još tren....i mač se diže prema meni sječe......
gotovo je.
ugledah ga dolje...nad mrtvim tjelom plače...a ja ....postadoh ratnicom sjena...još jedna u nizu vojske što sa hordom sječe....traži mrtve duše i vodi ih dalje,smrt nije kraj,samo nastavak slijedi...

[Anand]

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad više neće biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu
Tebi ću opet biti sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad.

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.

Jovan Dučić

[zoricab]

Milan Rakić – Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

[zoricab]

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja najzad bude sita...

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena,

a da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole, i voljenih ljudi,

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim...


Milan Rakić

[Anand]

PESMA ZA NAS DVOJE


Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da,mora da je tako...

Mika Antić

[Anand]

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Mika Antić

[alison]

"Vama je dobro, vi ste sami"- rekao je Hase. To je lijepo-ko je sam ne može biti napušten. Ali ponekad, uveče, lomila se vještačka zgrada, život se pretvarao u melodiju punu jecaja i čame, u haos dvije čežnje, želja, sjete i nade da se iziđe iz ove ludačke obmane, iz ovog besmislenog klepetanja vječnih verglova, da se ode ma kuda. O, ta bijedna potreba za nešto topline...

Postoji li uopšte nešto drugo sem samoće? Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo čovjek ima suviše malo tla pod nogama.

[simona]

Drugi po sebi gase čikove
kada žele da se kazne.
Ja izađem napolje,
među ljude,
da malo porazgovaramo.

Asja Bakić