Stihovi po mom ukusu

[Olio]

Požuteli list


Sada, u mislima bez daha
Igraju se u meni bez uma, bez jave
crveni cvet sreće zameniće požuteli list tuge
i u trenu žuti nam san, u trenu opada list
bez snage, bez nade, na krilima vihora
poput paperja sa grane

lelujući umire, nestaje požuteli list
prepuno tlo... bez mesta za njega
poput sna bez snova, sada spava

naš požuteli list...
Oliver

[simona]

Dobriša Cesarić

Pogled

U tvojim očima kadikad
Tajanstven jedan pogled sine.
Al' tek što sine već i mine.
Što skriva u svom čudnom sjaju
Taj odraz bogate dubine?

Da l' bol, što neće da se smiri?
Ne znam, gonetam uzaman.
Il' bljeskom tuge iz njeg viri
Nesretni, davni neki dan?

Ili je san, duboko snivan,
Nikad neostvaren al divan,
što svagda će mi ostat skrit,
A tvoga bića on je bit.

[Anand]

BUKET SRCOLIKIH LISTOVA

Topla letnja kiša:
Kad padne krupna kišna kap
Zatreperi ceo list.
Tako i moje srce svaki put zatreperi
Kad tvoje ime na njega padne.

Erih Frid

[Anand]

MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski

[Anand]

OPORUKA

kad se u zasmrti
rodim kao cvijet
kad se pored svih grijeha
razlistam
zamirišem
niko neka me ne bere

pustite da tamo barem
dozrem
svenem

Mladen Lompar

[simona]

Pepeo davnog trenutka
punog zamki
sve je što preostaje

ni zagrljeni više
doseći se nemožemo.

Tito Bilopavlović

[Anand]

PTICE UMIRU PJEVAJUĆI

Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom životu, ljepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napušti gnijezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove ispreplijetene grane i pjevajući, nabode svoje tijelo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepšu od pjesme slavuja ili ševe. Cijena te predivne pjesme je život, ali čitav svijet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cijenu velike boli...

Kolin Mekalo

[Olio]

PTICE UMIRU PJEVAJUĆI

Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom životu, ljepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napušti gnijezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove ispreplijetene grane i pjevajući, nabode svoje tijelo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepšu od pjesme slavuja ili ševe. Cijena te predivne pjesme je život, ali čitav svijet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cijenu velike boli...

Kolin Mekalo

gde ovo nađe... od detinjstva moja omijena legenda...
verovatno povezana za inerpretaciju maestralnog ricarda chembrlena u kultnoj istoimenoj australijskoj seriji.

[naftali]

NOĆ U ŽIVOTU JEDNOG SVEĆENIKA-antropologija poziva

gde ovo nađe... od detinjstva moja omijena legenda...
verovatno povezana za inerpretaciju maestralnog ricarda chembrlena u kultnoj istoimenoj australijskoj seriji.

Sjedim, kao i obično, prignutog stava nad oronulim radnim stolom, pogleda uprtog u mnoštvo, već dobro poznatih papira koji me prate na ovom čudnovatom putu. Ponoć je. Komarci zuje oko trepteće svjetiljke koja me i dalje čini prisutnim u stvarnosti.


Ponekad pomislim da sam odlutao kao poruka u boci, plutajući na morskim valovima, nestajući s mogućeg horizonta. Ipak, nešto me drži da ne zaplačem. Vuče me kao noć što guta stvorenja. Zaplićem se unutar razgranatih slabosti, misleći da je to samo prolazna stvar. Osjećam usamljenost u srcu koje sve manje harmonično kuca. I svaku večer proučavam svijest, pišem možda istinite rečenice, nadajući se nekoj novoj spoznaji.


Još prije puno godina, odlučio sam napustiti uglađene manire, postati malo više tuđi, ali i još više svoj. I kad sam zagospodario sobom, zaboravio sam se. Postao sam drugi. Bilo je to lijepo vrijeme!
No, svako vrijeme ima svoju tugu. Ostao sam sam. Hipoteka prošlosti i ja. Drugujemo već odavno.Ipak....nisam li se umislio samoći? Postao sam simbol za ono što jest i ono što nije. Zamršeno.


Gledam sebe kao što se nadam da me gleda On. Volim tišinu u kojoj odjekuje zbilja. Pravim se da me nema. Ne mogu opstati u ovoj beskrajnoj ljepoti! Krajičkom oka borim se za život. On me sve više naklono gleda, a ja se koprcam na ljudski način.


Gledam bića kako se nevoljko vrzmaju oko svojih života gradeći visoke podeste ne bi li vidjeli one ispod sebe....Ponekad je lakše umrijeti nego smijati se ludosti.


Koliko strahujem od smrti, toliko je i nestrpljivo očekujem. Uvijek sam volio zaviriti iza zavjese, proviriti u prostoriju za glumce. Gledateljima zabranjena. Tamo bijahu, ne više glumci, već ljudi. I šaptači i scenografi, ali i kostimografi koji nastojaše zamagliti živote drugih. Zgodna skupina. Odveć sigurna u vrijednost. Pomalo, elitistički zavodna.


Ne...nemam se čemu smijati. I dalje dvojim: umrijeti sebi ili izaći iz sebe?
Nastaviti živjeti kao da se ništa nije dogodilo?! Osjećaj sa dodatkom začina. Ugodan miris Njemu koji me gleda.
Ponoć odavno prođe...radujem se danu.
MOŽDA I NEĆU VIŠE BITI SAM....

by Naftali...........

[Anand]

gde ovo nađe... od detinjstva moja omijena legenda...
verovatno povezana za inerpretaciju maestralnog ricarda chembrlena u kultnoj istoimenoj australijskoj seriji.

Ne znam, oduvijek sam u rokovnicima (tada još nije bilo računara) zapisivao pročitano a što me se naročito dojmilo. Među svim tim zapisima postoji i ovo gore citirano.

[Anand]

ČEžNJA

Događa se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim, tko bi bio dobar, naš, bliz, intiman, drug, i kome bi mogli da pišemo pismo. Ispovjedili bismo mu sve što leži na nama. Pismo bi mu pisali, a njega nema.

Miroslav Krleža

[Tree]

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji.
Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.

Meša Selimović

[Anand]

PISMO MAJCI

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.

Sergej Jesenjin

[Anand]

MOSTARSKE KIŠE


U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.

Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

[naftali]

Pogledaj me...

Zaboravi što ti sve rekoh dok bijasmo nepoznati u dvjema točkama stvarnosti.
Dok sjedim unutar zidina, osjećam tugu u skrovištima, napravljenim od bisernog vapaja isjeckane patnje.Nije mi promakao miris slutnje koji vodi do zgarišta postojanja.
Imam te kao što ti sam nedostaješ sebi.Ne znaš to jer pečata nema.Ne osjećaš jer srce gleda čisto..A ja imam polog očaja.
Noćas nema zamki.Otkrivena sam kao dlan koji daje.Spotičem se o misao dok volim.
Pogledaj me u sebi.
Jednom.


by Naftali.............